Taizé

Нада која превазилази сваку наду

Richard — 2025-01-09T14:51:09Z

Слушајући младе људе у Тезеу и другде[1], од којих се многи суочавају са грубом реалношћу у свом свакодневном животу, питам се како проналазе снагу да наставе даље. Ово питање постаје још критичније за оне који живе у ратним зонама.

Одакле њихова отпорност и истрајност у наизглед немогућим ситуацијама? Док сам слушао, постало ми је јасно да поверење у Бога омогућава онима који верују да негују наду. А захваљујући Исусовом васкрсењу, расте извесност да смрт неће имати последњу реч.

Поверење у Васкрсење даје наду да животне муке нису крајња тачка. Позвани смо на нешто више. Ту наду су млади људи хтели да поделе са мном, наду која превазилази сваку наду јер рачуна да ће се нови живот појавити када се све чини изгубљено[2].

Марија је певала у свом вапају хвале и наде: „Показа силу мишицом својом; разасу горде у мислима срца њихова. Збаци силне са престола и подиже понижене. Гладне напуни блага, и богате отпусти празне.“ (Лука 1:51-53) Хајде усудимо се да певамо са њом и да се молимо да се ситуације промене. Чак и када Бог изгледа да ћути, може се изненада отворити пут[3].

У исто време, учинимо све што можемо, чак и када се можда не чини много, да изразимо знаке солидарности са људима око нас који су у невољи, или са погођенима ратом или приморанима да напусте своју земљу. Неће ли то нас оспособити за наду која превазилази сваку наду?

Размишљања која следе највећим делом потичу из сусрета и разговора са младима који живе у земљама у рату или зонама сукоба током последњих годину дана. Захвалан сам онима који су поделили своја искуства и мишљења, као и нашој најмлађој браћи чији су пажљиви савети све довели у ред.

Храброст за надање

Када чезнемо да се поуздамо у Божју љубав, оно што видимо и осећамо око себе често изгледа да је у супротности са том љубави. Ухваћени смо између онога што је већ дато и онога што ће тек доћи. Овај простор није увек веома пријатан. Али када се отвори нади у испуњење[4], тада се нешто ослобађа у нама.

Нада захтева стрпљење. „Надамо се ономе што не видимо“ (Римљанима 8:25), каже апостол Павле. Окренути ка ономе што ће доћи у потпуности у Божје време, али и узнемирени „споља борбом, изнутра страхом“ (2. Коринћанима 7:5), да ли се усуђујемо да се задржимо у том простору уместо да бежимо из њега?

„Кад није било никакве наде Аврам с надом поверова“ (Римљанима 4:18). Аврам, предак многих људи вере, држао се Божјег обећања далеко изнад сваке разумне наде. Он и његова супруга Сара добили су оно што им се чинило немогућим.

У време када је његова земља била разорена ратом, а њеним становницима претило изгнанство, иако је и сам био у затвору, пророк Јеремија је уложио у будућност: купио је њиву, тако сигуран да Бог неће напустити свој народ (Јеремија 32:6-15).

Такав задивљујући гест наде чини веру стварнијом. То је чврсто поверење у оно што је још невидљиво, па чак и неизвесно. Можемо ли се држати такве наде? То на крају поново отвара извор радости[5]. Чак и у најсложенијим људским ситуацијама, оно чему се никада нисмо усудили да се надамо може се остварити.

Данас, невероватне иницијативе наде[6] ничу у многим земљама у којима рат изазива хаос.

Слушајући људе наде

Да бисмо боље разумели шта значи нада, морамо да слушамо људе који живе усред невоље и насиља. Неће ли нас Бог водити њиховим гласовима?

Током моје посете Украјини са два моја брата, један црквени вођа нам је рекао: „Молитва отвара простор који омогућава исцељење“. Веома ме је погодила његова примедба. Стално суочен са болом свог народа, он види да верници у њиховом унутрашњем животу могу остати отворени да дочекају оно што је ново.

Ово је процес који не даје нужно тренутне резултате, али који, можда праћен другим средствима, отвара врата за превазилажење бола и туге и буди наду у излечено човечанство. Молитва нам даје снагу да чврсто стојимо суочени са најсложенијим ситуацијама[7]. Разбија таласе обесхрабрења када се чини да тама све прогута.

Једна Палестинка која живи у Француској, али чија је породица у Гази, написала нам је: „Љубав која носи рањене, крхке, даје нову снагу. Подсећа ме на одузетога[8] у Јеванђељу, којег носе његови пријатељи и њихова вера. Молитва је такође начин отпора, и то ми је важно. Али ја сам човек: после вести о погибији двојице чланова моје породице, обузео ме бес, викала сам, плакала... Када сам дошла к себи, знала сам да је Бог ту у патњи и очају, и да нас Бог носи.

Овог лета, док је била у Тезеу, рекла је: „Свако јутро се молим да пронађем снагу да волим уместо да мрзим.“ Њене речи су као фењер на путу.

Млада жена из једне азијске земље разорене ратом ми је рекла: „Наш народ нема више куд, али налази утеху у Јеванђељу. Колико често је Божји народ био у бекству? Ипак, заједница је створена ма колико да је било тешко. Бог можда има веће планове за нас, али ми морамо живети дан по дан. Бити у стању да живите данашњи дан је дар и знак да је живот ту да се живи у потпуности. У молитви постоји извор мира који нам омогућава да охрабрујемо једни друге, проналазећи смисао у дељењу и солидарности.”

Из Либана сам чуо ове речи: „Моја мајка је сведочанство наде. Упркос свему, увек је остала да стоји. Због ње сам оно што јесам данас. Научила нас је како да имамо веру у Бога и да се молимо. Свака особа која живи од поверења одражава поверење јер пије на извору и може постати сведок.”

Ко су сведоци наде које свако може открити и саслушати у сопственим ситуацијама? Хајде да отворимо уши да чујемо шта имају да кажу.

Тежећи ка нади

Како да реагујемо када су наши планови осујећени, а наше наде пропале? Исус нам даје кључ како можемо остати људи наде. Суочен са великом гомилом гладних људи, „сажалио се“ на њих, буквално „његово срце је изашло“ [9] ка њима. И нашао је начин да задовољи њихове потребе.

Одбијање да се помиримо са ситуацијама невоље даје нади да се у нама обликује. Она је супротно од пасивног чекања, укључује борбу[10], нема другог начина. Чак и сама чежња за надом може нас одвести од онога што је људски могуће до онога што је могуће Богу.

Нада дата Христом даје нам да искусимо делић онога што ће се у пуној мери догодити у Божјој будућности. Она је као бродско сидро.[11] Чврсто нас држи када олуја бесни. Омогућава нам да живимо мале знаке наше верности позиву који смо примили и људима који су нам поверени. Такође је као кацига[12], штити нас од недаћа које могу пасти на нас.

Типикон Тезеа говори о томе да се никада не помиримо са „скандалом цепања хришћана који тако спремно исповедају љубав према ближњему, а ипак остају подељени“. За брата Рожеа јединство хришћана[13] никада није било циљ само по себи, већ пут ка миру унутар људске породице.[14]

Скромно жбуње шимшира око Тезеа, иако двапут опустошено од паразита протеклих година, изненада поново оживљава. Из онога што је очигледно било мртво, расту свеже гранчице док сива боја прелази у зелену. Природа се бори да преживи, одражавајући и подстичући нашу борбу за наду. Нада за стварање[15], и нада коју пружа добра Божја твар, иду заједно са надом за човечанство.[16]

Останите људи наде

Нада се тако лако може угушити када смо суочени са ситуацијама у којима се чини да није могуће међусобно разумевање. Стварање атмосфере сумње ризикује да зароби друге у мрежу неповерења.

То се може догодити у нашим заједницама, црквама и породицама, као и у друштву и у нашим земљама. Таква динамика може бити скривена или отворена, али увек црпи нашу снагу. Ипак, постоје тренуци када, суочени са неправдом, морамо да осудимо зло како људи више не би били жртве других људи.[17]

Да бисмо остали у нади, потребни смо једни другима. Нада цвета када смо пажљиви према потребама других. Видимо људе који чак и усред највеће невоље одлучују да живе, да се смеју и да нуде оно мало које је сваког дана могуће.

Нада је повезана са истином[18] и правдом. Да ли је то зато што су они Божија својства? Зар их не видимо у животу, смрти и васкрсењу Исуса? Неговање наде захтева суочавање са стварношћу онаквом каква јесте и њезино сагледавање у светлу Божјих обећања[19].

Млада особа која живи у зони сукоба ми је рекла: „Био сам у кафићу и читао своју књигу, када су ракете почеле да лете око нас. Људи су истрчали, пуни емоција, али сам одлучио да останем и завршим читање.” Потрага за склоништем такође би била разумна опција, али дељење ове приче је протест наде против неизбежности рата.

Један од моје браће ми је рекао: „Нада је провокативна, и више од тога, заразна је. Супротност нади је равнодушност или резигнација. Током недавне посете мојој земљи, која је погођена ратом, видео сам лица људи тужна, забринута и под стресом. Па сам се запитао: „Шта да радим?“ И синула ми је идеја: кад год возим и имам предност, стати ћу и дати предност особи испред себе. Ово ме кошта пет секунди. Али могао сам да видим како овај мали чин тера људе да реагују, мало ублажавајући бол мог брата или сестре.

Све у нама одолева рату и смрти.... Све у нама тежи животу и лепоти.” [20]

Ускршња нада

Где сам ја у овом тренутку? У подножју Крста на Велики петак? У радости Васкршње недеље? Или чекам не знајући где да се окренем на Велику суботу?

Где год да стојим, могу ли назрети пут наде? Преда мном се отвара када погледам Исуса који је дао свој живот у љубави за све, који нам је показао љубав која је јача од свих сила насиља, мржње и смрти.

Нада се не ослања на анализу ситуације, већ на оно што је често светлуцав пламен поверења. Иако крхак, овај пламен гори у најдубљој ноћи, као што је горио за Исусове пријатеље. Многи од њих су га напустили у време његовог највећег искушења. Његова љубав им је омогућила повратак.

Само да бисмо препознали Васкрслог Исуса! Али његово присуство не зависи од нашег препознавања. Наше безнађе нас понекад заслепљује као што је заслепило Марију из Магдале. Васкрсли Исус је упитао Марију: „Што плачеш? Кога тражиш?“ (Јован 20:15). Ово друго питање одражава његове прве речи у Јовановом јеванђељу: „Шта тражите?“ (Јован 1:38). Након што је ушао у најдубљу људску тугу и смрт, потрага за смислом постаје жеља за присуством[21].

Васкрсао из мртвих, жив у Богу, Исус нас привлачи к себи.[22] Сусрећући нас у нашем најдубљем бићу, било да је испуњено тугом или радошћу, Васкрсли Исус нам отвара свој однос са Оцем и заједништво једних са другима у Духу Светоме. Више нисмо заробљеници сопственог очаја – нови живот је могућ.

Павле пише: „А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.“ (Римљанима 5:5). Да живимо од те љубави. Нека нас увек води Дух Свети!

Ходочасници наде, ходочасници мира

Вера у васкрсење је оспособила многе људе да се држе наде усред невоља. То је извор који нас води даље од сопствених неспособности, да бисмо пустили наше срце да крене ка другима и да бисмо деловали.

Вера у васкрсење Исусово захтева много храбрости и смелости. Она значи напор да не пустимо смрти и уништењу присутним данас око нас, да нас парализују.

Из ситуација које изгледају безнадежно, Бог може створити нешто ново. Бог може извући живот из смрти, па чак и помирење из сукоба.

Жене, Исусове пријатељице, које су рано на Ускршње јутро дошле на његов гроб, питале су се: „Ко ће нам одвалити камен?“ (Марко 16:3). Које је то камење у нашем животу које морамо тражити од Бога да га одвали како би се у нама родио нови живот?

Тај нови живот нам помаже да се усправимо, води нас на путовање заједно са другима. Постајемо ходочасници наде коју носимо у себи. Није ли то и нада за мир? Јер „Христос је наш мир“ (Ефесцима 2:14). Хоћемо ли га чути како нам говори: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам.[23] Не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше, и нека се не боји.“ (Јован 14:27-28).

Као ходочасници мира[24], разумемо да нема правог мира без правде[25]. Мир који носимо у себи, који долази из наде од које живимо, чини нас изнутра слободнима. Омогућава нам да волимо живот и одупремо се неправди, док истрајемо подстакнути Светим Духом.

Једног дана, можда ћемо се затећи како молимо песму Захаријину. Старац у окупираној земљи, обрадовао се неочекиваном рођењу и славио га: „Ради срдачне милости Бога нашега, нас је походио Исток са висине, да обасја оне који седе у тами и у сенци смртни; да управи ноге наше на пут мира.“ (Лука 1:78-79).

Да ли смо спремни за наду која превазилази сваку наду?

Васкрсли Христе, присуством Духа Светога улио си љубав Божију у наша срца и дајеш нам наду која превазилази сваку наду. Из дубине наше, мало по мало, израња изненађујући мир. Нека Ти је слава!

[1] У мају 2024. са два моја брата путовали смо као ходочасници кроз ратом разорену Украјину. Током лета смо у Тезеу дочекивали младе људе из Мјанмара, Никарагве и Украјине. У јесен сам водио онлајн разговоре са младима из ових земаља, као и из Витлејема и Либана, док су се четири моја брата вратила у Украјину, посећујући земљу од истока до запада.

[2] „Не може бити наде без претходног искуства потпуног одсуства хоризонта које је као ноћ усред бела дана и тера појединце као и народе да одбаце своје илузије.“ Корин Пелишон (Corine Pelluchon) у L'espérance, ou la traversée de l'impossible (Éditions Payot & Rivages, Paris, 2023) стр. 8.

[3] „Нада је људски одговор на Божју тишину. Жак Елил (Jacques Ellul), кога цитира Ан Леки (Anne Lécu) www.revue-etudes.com/article/esperer/24779

[4] Коментаришући Поновљене законе 4:31, Густаво Гутијерез пише: „Бог неће заборавити савез; лојалност је пре свега памћење. Бити веран значи памтити, не заборавити наше обавезе, имати осећај за предање. Оданост завету подразумева сећање на изворе савеза и његове захтеве (...) Али права верност подразумева више од тога; такође захтева, а то на први поглед изгледа мање јасно, пројекцију у будућност. Имати сећање не значи остати фокусиран на прошлост. Сећање на јуче је важно, али је важно јер нам помаже да се кладимо на сутра (...). Верност се не састоји у томе да безиницијативно идемо утабаним стазама, већ да их трајно обнављамо; води нас – требало би да нас води – да иновирамо, мењамо, осмишљавамо нове пројекте“ Густаво Гутјерез (Gustavo Gutiérrez), El Dios de la vida, Ediciones Sígueme, Salamanca, 1992, стр. 82-83.

[5] У мојим разговорима са младима који живе у ратним ситуацијама, многи од њих су говорили о важности певања као извора радости и снаге. Ово писмо ће бити објављено током Европског сусрета 2024-2025 у Талину. Не заборавимо „Распевану револуцију“ која је толико допринела да Естонија мирно поврати своју независност 1991. Људи су силазили на улице у песми да се изборе са претњом са којом су били суочени.

[6] Особа коју је један од наше браће срео на ходочашћу му је рекла: „У мени живи стваралачки гнев.“ Била је то та сила која ју је нагнала да пожели да учини бар нешто мало да промени тренутну ситуацију.

[7] „Од старца [Силуана], он [Софроније Сахаров] је научио много тога што ће бити од суштинског значаја за његов духовни живот. Истичу се две ствари: како се суочити са осећајем напуштености када уместо Бога све што се у молитви доживљава је пуста празнина, и како се носити са муком која прати снажну молитву за свет који пати. Првој је дао смисао појaм богоостављености, који ће Сахаров касније потпуније развијати, а друго je наредба откривена старцу у молитви коју је он саопштио свом ученику: ‘Држи ум свој у паклу и не очајавај!'” Норман Расел (Norman Russell), Theosis and Religion (Cambridge University Press 2024), стр. 169.

[8] Видети по Марку 2:1-12. Примети снагу наде у човековим пријатељима који превазилазе све препреке, копају по крову куће да би покушали да му помогну и доведу га Исусу.

[9] Грчки глагол σπλαγχνίζομαι (сплагхнизоме) је емоционално веома јак. Указује на топао, саосећајан одговор на потребу. Тешко је превести: самилост, сажаљење, симпатија, све то преноси нешто од тога. Али „његово срце је изашло ка њима“ можда потпуније изражава емотивну реакцију коју тај глагол имплицира. У Матеју (видети 14:14, 15:32, 18:27, 20:34), глагол се не односи само на емоцију или осећање, већ означава и практичан одговор који задовољава потребе. У овом случају, Исус лечи болесне, а затим ће нахранити гомилу. Емоција резултира бригом и ефикасном акцијом. Глагол у сржи садржи Јеванђеље.

[10] Види 1 Тимотеју 4:10 „Јер за то се и трудимо и боримо, јер се надамо у Бога живога, који је Спаситељ свих људи, особито верних.”

[11] Види Јеврејима 6:19

[12] Види 1 Солуњанима 5:8

[13] Синод о синодалности омогућио је Католичкој цркви да препозна и цени различитост која већ постоји у њој. Улога делегата других Цркава у овом Синоду била је важна. Зар то не даје нову наду за екуменски позив на путу ка јединству свих који воле Христа?

[14] Тезе је основан у време рата. „Парабола заједништва“ коју настојимо да живимо као браћа различитих Цркава, земаља, култура и доба захтева сталну бригу како би била знак наде усред подела у људској породици.

[15] Види Римљанима 8:21-23

[16] Суочени са изазовом климатских промена и губитком биодиверзитета, како можемо да продубимо бригу о нашем заједничком дому где је све повезано?

[17] У нашој заједници Тезе настављамо пут утврђивања истине пошто су нека браћа оптужена за узнемиравање и злостављање. Храброст људи који су патили и говорили мора да нас натера да се трудимо да још више учимо од њих. Тако често траже изнова и изнова нову наду и живот. Они нас мотивишу да учинимо све што је могуће (погледајте www.taize.fr/protection) да сусрете одржане у Тезеу и другде учинимо безбедним за све, као и да подигнемо свест о тој проблематици. Такође смо захвални раду Комисије за признавање и репарацију (видети www.reconnaissancereparation.org/) на саслушању жртава и на посредовању.

[18] „Верујем да је нада повезана са истином. Док нисам прихватио изгледе за смрт, нисам могао да се надам. Ово се односи на све ситуације. Као хришћани, можемо имати склоност да бежимо од ситуација које нас очајавају – политичке, еколошке, људске... Нормално је да смо згрожени њима, али чини ми се да нас нада подстиче да стојимо управо тамо, у стварности ових ситуација, сагледавајући их са истином. Жорж Бернанос много говори о нади као херојској врлини. То је врлина која нас тера на акцију, да не бежимо, да се боримо за оно што знамо или верујемо да је добро. Нада нас води ка Божјем обећању.” Клеманс Паскје (Clémence Pasquier), интервју са Клеманс Удај, La Croix 11/10/2024.

[19] На језику Кикују (Gĩkũyũ) један од атрибута Бога је да је Бог „достојан наде“ – „Мвихокеку“: Бог у кога можемо положити своју наду. Mwĩhoko – нада; wĩhokeku – бити достојан наде; mwĩhokeku – достојан наде. Нпр. Ngai nĩ mwĩhokeku | Бог је достојан наде.

[20] „Ако нада предпоставља мерење садашњих опасности, она нас такође учи да живимо у садашњости и верујемо у будућност, не задржавајући се на прошлости и напуштајући сваку огорченост. Коначно, она је то за чим наша душа жуди и чије одсуство нас чини огорченим или насилним. Попут љубави у Песми над песмама, нада удахњује живот телу које је жеља напустила.” Корин Пелушон у L'espérance, ou la traversée de l'impossible (Éditions Payot & Rivages, Paris, 2023) стр. 13-14.

[21] „Управо та особа на крсту која пати као ми, која је постала нико, осветљава наше трагично људско постојање.... Ми не гледамо на Исуса као само на пример који треба да следимо, нити покушавамо да га идолизирамо. Ми видимо Исуса као Бога који узима људски облик, пати и плаче са нама.” Квок Пуи Лан, теолог која потиче из Хонг Конга, “God Weeps with Our Pain”, у New Eyes for Reading: Biblical and Theological Reflections by Women from the Third World, ed. John S. Pobee and Barbel von Wartenberg-Potter (Meyer Stone Books, Bloomington, IN, 1987), стр. 92

[22] Види Јован 12:32

[23] „‘Мир свој остављам вама, мир свој дајем вам' (Јован 14:27). Особина онога ко је потпуно зрео није да се лако узбуђује светским стварима, збуњује страхом, узнемирује сумњом, потреса ужасом, забрињава болом, већ да чврсто стоји у смирености вере, као на чврстој и веома сигурној обали, пред претећом поплавом и олујама света. То је та постојаност коју је Христос унео у умове хришћана, уливајући им унутрашњи мир који је дат онима који су прошли кроз искушења.” Амбросије Милански, Treatise III, On Jacob and the Blessed Life 6, 28, quoted in Soyons l'âme du monde (Les Presses de Taizé, 1998 and 2025) стр. 109.

[24] Види www.taize.fr/pilgrims-of-peace

[25] Видети Псалам 85:10 „Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се.”

Путујмо заједно

Richard — 2023-12-26T22:01:36Z

Током протеклих 18 месеци, наша тезејска заједница ишла је кроз авантуру вере. Припремали смо „Окупљање Божијег народа“ под називом „Together“ [1] са претставницима покрета, заједница и организација многих хришћанских цркава. На основу интуиције коју је брат Алојз [2] на отварању Синода о синодалности у Католичкој цркви, припремање „Together“ нас је навело да боље слушамо друге, тражећи дарове у различитим црквеним групама, као и међу људима добре воље у друштву.

Екуменско молитвено бдење које се одржало на тргу Светог Петра у Риму, окупило је, на позив папе Фрање, преко 20 поглавара различитих Цркава, као и све учеснике 16. Редовне скупштине бискупа Католичке цркве и 18.000 људи свих узраста из целог света, укључујући 4.000 младих који су дошли на викенд програм и били су гости римских парохија. Истовремено, људи су се састајали на 222 различита места широм планете да би се молили у заједници са овим бдењем.

Гледајући уназад, како можемо разумети ово искуство? Како нам оно отвара будућност заједничког путовања хришћана? „У вас један је Учитељ, а ви сте сви браћа“ (Матеј 23,8), рекао је Исус. Нису ли сви хришћани браћа и сестре, уједињени у заједници која је још увек несавршена, али ипак стварна? Није ли Христос тај који нас позива и отвара нам пут да идемо са њим као сапутници, заједно са онима који живе на маргинама наших друштава? На овом путу, у дијалогу помирења, желимо да се сетимо да смо потребни једни другима, не да бисмо наметнули своја мишљења, већ да би допринели миру у породици људи. [3]

Захвални за овај све већи смисао за заједништво, можемо пронаћи замах потребан за суочавање са данашњим изазовима као што су вапај земље и поларизације које ломе људску породицу. У сусрету и међусобном слушању, путујмо заједно као народ Божији.

Шта би нам значило да поново откријемо да можемо слушати друге? Да ли смо спремни да разумемо, а не да одбацујемо страхове који се понекад могу приказати?

На путу од Рима до Тезеа, зауставио сам се у Љубљани, главном граду Словеније, месту одржавања Тезеовог 46. Европског сусрета младих [4], како бих се састао са међународним припремним тимом младих волонтера, браће из Тезеа, сестара Светог Андреја и словеначких пријатеља. Размишљање на тему „Путујмо заједно“ је у великој мери плод наших разговора тих дана.

Хвала мојој браћи, људима који су допринели припреми ове поруке и свима који ће учествовати у овом путовању.

Уз најлепше жеље свима вама

брат Метју

У Љубљани сам чуо како неко каже: „Данас бескућништво у друштву није само питање материјалног дома. За многе људе то је унутрашња стварност. Али потрага за унутрашњом сигурношћу понекад може резултирати мисаоним процесима који само додатно изолују.” Неко други је питао: „Ако путујемо заједно, колико нам је слоге потребно да бисмо кренули? Постоји опасност да празне фразе сакрију чињеницу да једноставно толеришемо другог. Али када се отворимо дијалогу, преузимамо ризик.” Куда нас ова питања воде?

Слушати

У срцу сваког дијалога је слушање. Мојсије је рекао Божијем народу: „Шема Израел“ – „Чуј, народе мој“ – (Поновљени закони 6,4) и ове речи су дале име њиховој свакодневној молитви. Вековима касније, типикон Светог Бенедикта Нурсијског [5] почиње речима „Слушај пажљиво“.

Слушање је чин љубави. Слушање је у срцу сваког односа поверења. Без слушања, мало тога може расти или се развијати. Ниједна веза не може да функционише без тога. Када несебично слушамо друге, дајемо им простор да буду. Омогућавамо им да изразе оно што треба да изразе, понекад чак и оно што се не може рећи речима.

А у срцу слушања је тишина [6] Библија нам нуди много примера за то. Пророк Илија се сусреће са Богом у благом поветарцу тишине, пре него у земљотресу, ветру и ватри (1. Царевима 19,11-13). Марија, Мартина сестра, седи код ногу Исусових и слуша га (Лука 10,39) [7]. „Отворио си ми ухо“, каже стара библијска молитва (Псалам 40,7).

Данас често имамо утисак да ко најгласније виче успева. Чини се да је насиље у порасту на толико места да више не знамо где да се окренемо. Али Бог никада није аутор насиља [8] и никада не намеће. „Да послушам шта говори Господ Бог. Он изриче мир народу својему“ (Псалам 85,8).

Није ли пут напред да покушамо да слушамо и разумемо другог? Далеко од тога да нас упитоми или нас спречава да проговоримо уочи неправде, „срце које слуша“ (1. Царевима 3,9) нам омогућава да доносимо храбре и креативне одлуке, укорењене у дубинама наших унутрашњих уверења, где је Бог ближе нама него што се усуђујемо да се надамо…

Путовати

Када путујемо кроз живот, да ли смо туристи или смо ходочасници? Да ли само путујемо да бисмо посматрали споља или постоји унутрашња жеђ која нас вуче напред? Ходочасник, чак и не видећи крајњу тачку, тражи смисао у сваком кораку путовања, интуитивно осећајући правац. Али пут без циља може постати бесциљно лутање [9].

Када се то догоди, да ли ћемо се сетити како је Исус рекао: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јован 14,6)? Путовати с њим значи држати ове три стварности заједно. Исус лично је пут којим идемо, можемо веровати ономе што он каже и он нас води у пуноћу какву никада нисмо замишљали.

Исус није никога искључио из свог пута. Укорењен у заједници са Богом, делио је свој живот са свима који су му долазили, са праведним и неправедним. Препознао је Божије присуство у онима на маргинама друштва, у грешницима и одбаченима, па чак и у онима који нису били из његовог народа. Исус је дао оно што је имао, а добио је и од оних које је срео. Они су надахњивали његов живот, а често и обогаћивали.

Не позива ли нас Исус, кротак и смирен срцем [10], на исти тај пут? Да ли смо спремни да тражимо великодушност понизности [11] да бисмо примили оно што нам други могу дати на овом путу?

Заједничко путовање је живот Цркве и друштва. Али, ипак, свакоме је потребан простор како би могао изразити сопствену креативност и идеје. Али оне су нам дате да би се делиле, да бисмо заједно изграђивали наш живот у Цркви, у породици људи. Жице гитаре леже једна поред друге, али када се свирају заједно стварају прелеп звук...

Бити са другима

Није увек лако бити заједно са другима. Свако од нас носи ране. Некад смо и ранили једни друге.

Бити са људима значи слушати их. Дати им време и простор да нам испричају своју причу [12]. Слушати значи прихватити их у њиховој различитости. Можда се не слажемо или чак имамо другачији поглед на свет. Али зачуђујуће је да када слушамо, када им дозволимо да испричају своју причу, чешће него не, откривамо нашу заједничку људскост. Разлике нису тако велике као што смо замишљали. Јединство у различитости је заиста могуће [13]. И можда ће они међу нама који чезну да буду Исусови следбеници бити задивљени када открију да јединство већ постоји у Богу и у Христу (Јован 17,21-23) које је изнад наших очекивања.

Али када нам други кажу како су рањени, или чак како смо их ми ранили, хоћемо ли се усудити да им верујемо на реч? Тако лако можемо упасти у механизме самоодбране. И престајемо да слушамо, покушавамо да заштитимо себе или своју тачку гледишта. Зар саосећање срца не значи бити спреман да озбиљно схватиш патњу другог? Можда понекад заједничко страдање може отворити пут којим можемо ићи заједно, чак и ако ту патњу не можемо оставити за собом [14].

Понекад морамо прихватити да направимо корак уназад. У овим тренуцима можемо се поверити Светом Духу и замолити га да нас научи шта треба да знамо [15]. То значи бити довољно скромни да не желимо да намећемо сопствене идеале, већ да примамо оно што друга особа доноси пред нас [16].

И никада не треба да напуштамо наду [17]. Апостол Павле, преплављен бескрајном љубављу Васкрслог Исуса након што му се жестоко супротставио, уверава нас да се Божија љубав излила у срца наша Духом Светим који је дат нама (Римљанима 5,5). Можемо се ослонити на ово нежно присуство чак и када га не осећамо. Неће ли се тада поверење поново родити у нама, ма колико било крхко, дајући довољно светлости да заједно са Богом и са људима који су нам поверени можемо да учинимо следећи корак?

Остати са Богом, остати са другима

За путовање је потребно време – чак и цео живот – баш као што је за слушање потребно време да би градили односе. Можда ту у игру улазе стрпљива издржљивост и верност.

Путовање са другима, путовање са Богом. За многе од нас ове стварности су неодвојиве. Требају нам обе [18].

Попут грана које расту из винове лозе, Исус нас позива да останемо у Њему као што он остаје у нама (види Јован 15). Остати подразумева нешто што траје са временом. Оно што се од нас тражи није само посвећеност у тренутку, већ да останемо у Њему целог живота. Само кроз останак можемо наставити да растемо и доносимо плод.

Шта је тај плод? Исус ће даље рећи: „Љубите једни друге као што сам ја волео вас. Нико нема веће љубави него да да живот за оне које воли.” Ходати овим путем значи усудити се да дамо све да бисмо следили Исуса, како бисмо, у свој слободи, могли да волимо до краја. Јеванђеоска љубав није само наклоност, већ даривање себе другима. Ово је наше животно путовање кроз које прелазимо од стања слуга до стања пријатеља Христових.

Плод се рађа кроз животе који се живе у потпуности. Он расте природно када остајемо у Христу и живимо његовим животом као што гране примају живот од лозе. Постоји пуноћа радости коју можемо открити када прихватимо изазов Јеванђеља. Да ли смо спремни за то?

Путовати заједно кроз свет данашњице

Суочени са данашњим изазовима и сопственом слабошћу, као што смо раније рекли, неки људи се понекад осећају бескућницима. Видимо рањену твар Божију чији је део и наша рањена породица људи. Патња се може преносити кроз генерације у народима који су искоришћавани и понижавани. Знамо породице које су раздвојили сукоби и ратови. Такође признајемо да су животе оштетили људи који исповедају име Христово у Цркви, као и у нашој заједници Тезе [19].

Зар не постоји ипак позив да се заједно суочимо са овим изазовима? Афричка изрека каже: „Оно што дуго путовање чини да изгледа кратко је када ходамо заједно. У „Великој сеоби“ дивљих животиња између Серенгетија и Масаи Маре, млађа телад морају да се ослоне на снагу одраслих да пређу реку и попну се на обалу. А и за нас постоје тренуци када треба да нас други носе. Или научимо да прихватамо да нас носе…

А када се заједно суочимо са таквим изазовима, може доћи до искустава лепоте, трансценденције, која нам помажу да откријемо искру која нас подстиче да кренемо са новом виталношћу [20].

На дан Исусовог васкрсења, двојица његових пријатеља окренула су леђа Јерусалиму, где је био убијен (Лука 24,13-35). Али док су ходали, придружио им се странац. Када је касније сео са њима за сто, схватили су да је оно што доживљавају Исус. Странци нам могу помоћи да уочимо присуство Христа и још једном схватимо да он увек остаје са нама.

„Не бојте се“, шапуће нам у срцу, „ја сам са вама у све дане до свршетка века“ (Матеј 28,20). Хоћемо ли послушати ово обећање?

Попут квасца уметнутог у брашно (Матеј 13,33), иако сиромашни и можда осећајући се малим, хоћемо ли се усудити да поново кренемо, не сами већ са другима, узајамно обогаћени, док заједно путујемо?

Писмо у PDF-формату

[1] Ово бдење је одржано 30. септембра 2023. За више информација погледајте www.together2023.net.

[2] Брат Алојз, приор Тезеа од смрти брата Рожеа 16. августа 2005. до 2. децембра 2023. Како да му изразимо захвалност за ових 18 година службе заједништва у нашој заједници, његовим сталним екуменским настојањима и жељи да увек тражимо путеве солидарности са људима у невољи?

[3] Којим нам се позивом Бог обраћа усред патњи које су донели сукоби у Украјини, Палестини и Израелу, Авганистану, Мјанмару, Пакистану, Хаитију, Никарагви, Судану и многим другим местима у данашњем свету?

[4] Од 28. децембра 2023. до 1. јануара 2024. године.

[5] Свети Бенедикт Нурсијски, (око 480. - око 547.) био је отац западног монаштва. Типикон који је написао усвојен је широм Европе како су се манастири развијали и утицао је на многа каснија монашка правила.

[6] Током заједничког бдења, папа Фрања је говорио о тишини: „Ове вечери смо ми хришћани ћутали пред крстом Светог Дамјана, као ученици који слушају пред крстом, Учитељевим престолом. Наша није била празна тишина, већ тренутак испуњен вером, очекивањем и спремношћу. У свету пуном буке, ми више нисмо навикли на тишину; заиста, понекад се боримо са њом, јер нас тишина приморава да се суочимо са Богом и самим собом. Ипак, она је темељ речи и живота (...) Тишина, у црквеној заједници, чини братску комуникацију могућом.”

[7] У многим културама, седење крај ногу других или додиривање њихових стопала представља начин одавања почасти. Шта би за нас могло значити да седимо код ногу Исусових?

[8] Исусова смрт на крсту нам показује да је Бог са онима који пате и никада на страни оних који узрокују патњу. Исус је плакао због смрти свог пријатеља Лазара; а његово васкрсење нам показује да смрт и страдање никада неће имати последњу реч.

[9] Понекад у животу доживљавамо тренутке у којима не можемо да видимо никакав циљ, из разних разлога. Постоје тренуци када морамо да прихватимо да смо на пустој земљи.

[10] Видети Матеј 11,30. Када наше срце постане благо, није ли то знак да ходамо са Исусом? Супротност љубави није љутња, па чак ни мржња, већ тврдоћа срца.

[11] Понизност нема никакве везе са потчињавањем или понижењем. Напротив, захтева велику унутрашњу снагу и никада не руши дарове или способности човека.

[12] „Једини начин да спознате наше приче је да упознате људе и онда би вам они могли испричати причу. (...) Приче, а посебно песме, помажу нам да се сећамо. Зато причам приче и певам на свом језику, adnyamathanha, јер ми то помаже да се сетим ко сам. Помаже ми да се сетим да сам створен по слици Божијој и да је Бог као Створитељ створио све ствари. И сећам се тога.” Тета Дениз Чепман, старешина adnyamathanha и пастор уједињене протестантске цркве у Јужној Аустралији. Из књиге Yarta Wandatha 2014 Denise Chapman.

[13] Рече пастор Ан-Лор Дане: „Поделе нису исто што и различитост. Није у питању разноликост Цркава. Ово је нормално, чак и неопходно, јер узима у обзир наше идентитете: културне, историјске, друштвене, етничке, полне, итд. Ако су ти идентитети секундарни јер у Христу „нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског“ (Галатима 3,28), они постоје и у њима се оличава постојање верника. Од тренутка када остану секундарни, они постају богатства дозвољавајући одређену порозност. (...) Далеко од тога да изглађују идентитете, они их јачају и оплемењују не раздвајајући их, (...) већ, напротив, у другом препознају дарове и дело Духа Светога. Они на тај начин омогућавају стварање заједничког идентитета. Ово је даљи корак у екуменском покрету, који је од јединства у различитости (одбацивања свих облика једнообразности) прешао на јединство у помиреној различитости. (Преведено са „La diversité en Église, de la division à l'enrichissement mutuel” in Contacts, Revue Française de l'Orthodoxie Бр. 282 април-јун 2023.)

[14] Види Свети Максим Исповедник: „Покажимо саосећање једни према другима и кроз понизност исцељујмо једни друге.“ (Аскетски живот, 41)

[15] Током васељенског молитвеног бдења Together, призивали смо Духа Светога користећи древну молитву „Adsumus Sancte Spiritus (Стојимо пред тобом, Душе Свети)“ којом се молило пред Васељенским Саборима од најранијих времена да Дух Свети покаже пут. Види овде

[16] „'Царство Божије' није предмет идеалне визије, већ је укорењено у 'стварности'. ... Визија која није укорењена у стварности овог света је илузија. Илузија се ствара неспособношћу или одбијањем да се суочи са животним проблемима. То је бекство у област нестварног, изван стварнога света.” Choan-Seng Song, тајвански теолог, у Jesus and the Reign of God, Fortress Press, 1993, стр. 77.

[17] У својим Откривењима, енглеска монахиња из 14. века Јулијана од Норича написала је: „(Бог) жели да знамо да Он не само води рачуна о племенитим стварима и великим, већ такође води рачуна о малим и сићушним, ниским и простим, колико једнима толико и другима. Ово је мислио када је рекао: 'Све ће се добро завршити'; јер жели да знамо да се ни најмање неће заборавити...”

[18] „Наш осећај присуства Бога биће искривљен ако не видимо Божију стварност у светлу стварности нашег ближњег. И наш осећај за стварност нашег ближњег биће изобличен ако га не видимо у светлу Божије стварности.” Косуке Којама, јапански теолог, у Water Buffalo Theology, Orbis Books, 1974, стр. 91.

[19] Види „Утврђивање истине”. Прихватамо да је ово трајни процес учења кроз који слушамо оне који су повређени, признајемо њихову патњу и чинимо све што можемо да обезбедимо безбедно окружење за све.

[20] Блажени Августин Хипонски: „Касно сам те волео, лепото тако стара и тако нова: касно сам те волео. А ето, ти си био у мени, а ја сам био изван себе. Онде сам те тражио насрћући на та лепа бића која си створио, ја ругоба. Ти си био са мном, а ја нисам био са тобом. (...) Дотакао си ме, а ја горим за миром твојим“ (Исповести 27.10.38)

Унутрашњи живот и солидарност

Richard — 2023-01-16T10:03:52Z

Где да пронађемо извор васељенског братства, унутар наше људске породице и са целом творевином? Различити одговори на ово питање су сазревали у духовним традицијама народа наше планете.

За хришћане је дошло време да дубље разумеју своју веру. Не да би се истицали или тврдили да имају одговоре на све, већ да се ефикасније укључе у заједничку потрагу са онима који не желе да се покоре судбини, већ бирају да раде на великим питањима данашњице. Ова порука за 2023. годину настоји да указује на правце деловања за обнову хришћанског живота у нашем времену.

“Молитва и праведно деловање.“ То је била, у страшним годинама Другог светског рата, интуиција пастора Дитриха Бонхефера. [1]. Док је био у затвору, размишљао је о суштини хришћанског живота. Издигао се усред трагедије рата. У тами свог времена јасно је видео:

Наше хришћанство данас биће само две ствари: молитва и праведно деловање међу људима. Свако хришћанско размишљање, говор и организовање морају се изнова родити из ове молитве и деловања. [2]

Како можемо применити ову интуицију данас? Свако може дати свој одговор. У Тезеу бисмо рекли: продубљивањем свог унутрашњег живота и солидарношћу са другима, или неговањем свог молитвеног живота и ширењем пријатељства.

Да бисмо открили знакове Божјег присуства у нашим животима, може нам помоћи сведочење Дитриха Бонхефера. Био је веома свестан потпуног зла на делу у своје време, а ипак му је унутрашњи подстицај омогућио, као и многим другим људима до дан данас у ситуацијама екстремног насиља, да се определи за наду и поверење у Бога, без очајања у човечанство.

У садашњим условима можемо и ми изабрати поверење. Слободни смо да уочимо, у срцу нашег света, светлост која долази издалека. Чак и када пролазимо кроз невољу, чак и када се чини да Бог не одговара на наш вапај, та светлост се рађа као звезда Даница у срцима нашим (2. Петрова 1:19).

Брат Алојз

Определимо се за поверење

Данас, када су млађе генерације, и не само оне, оптерећене тешким бременом, шта може да промени наш поглед и пробуди нашу креативност? Сигурно постоји много разлога да осећамо дубоку тескобу која може уобличити нашу визију света и начин на који видимо себе. Неки људи чак и доводе у питање Бога и Божје присуство у свету.

Брига је разумљива реакција. Може бити чак и корисна када нас подстиче да без наивности бистро видимо и разумемо опасности које нам прете. Пазимо, међутим, да се не препустимо фатализму, цинизму или страху, који ризикују да нас заробе у негативни зачарани круг.

Да бисмо избегли такав ћорсокак, Јеванђеље нас упућује на Исуса Христа који иде испред нас. Христос је у току свог живота доживљавао радост, али и бригу. Патио је растуће непријатељство које је довело до крајњег насиља крста. Али смрт није имала последњу реч, јер га је Бог вратио у живот и он је заувек жив. То је чудо Јеванђеља. Његови први сведоци нас позивају да се усуђујемо и имамо поверењe у ову поруку.

И дан данас Христос наставља да хода уз сваког човека и да саопштава свим људима безусловну љубав Божију. Духом Светим, дахом Божјим, он нам помаже да устанемо, дајући сваком човеку неотуђиво достојанство.

Будимо вођени не само оним што нам долази споља, него поздравимо и ту унутрашњу светлост, то поверење које се зове вера.

Тражимо обнову у молитви

Да бисмо своје животе, друге људе и свет сагледали на нов начин, потребна је лична иницијатива. Она се дешава у дубини нашег бића, када у своје постојање дочекамо љубазно присуство Бога. То укључује унутрашњи преокрет, који Јеванђеље назива обраћењем и који нас води да примамо Божју утеху и да волимо све више и више.

Сви можемо да тражимо места и тренутке за проналажење унутрашње тишине, да отворимо простор слушања и откријемо заједништво са Богом. Исус је већ позвао своје пријатеље да то учине: „Када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности“ (Матеј 6:6).

Данас се чини да овај позив донекле иде против тока. Живимо у времену када се поларизације појачавају и поделе расту у нашим друштвима, понекад чак и у црквама и породицама. У овом контексту, бука и лажи као да пригушују тихи унутрашњи развој који захтева време.

Зато је молитва још важнија: она је извор наде, пут ка спокоју; омогућава нам да држимо врата дијалога отворена, чак и са онима који нам се супротстављају или који имају другачије погледе од нас.

Ходајмо заједно са другима

Поред личне молитве, постоји још један позив: да ходамо заједно са другима, тежећи том васељенском братству и сестринству чије знакове покушавамо да разазнамо. Унутрашњи живот није изолована тежња; наставља се у заједничком подухвату са онима који деле исту потрагу.

Почнимо већ да гајимо видљиво јединство хришћана! Не зато да бисмо били јачи пред непријатељским светом, већ да бисмо ослободили динамику Јеванђеља. Није потребно да чекамо усаглашавање свих теолошких питања да бисмо се окупили на молитви.

Када се сретнемо са хришћанима различитих деноминација, понекад постајемо свесни ставова који изгледају неспојиви, а понекад и јесу, барем на концептуалном нивоу. Уместо да се они истичу, могућ је и други приступ: да опет и опет започињемо заједничком молитвом. Таква пракса јединства ће омогућити Божјем народу да крене ка заједничком исповедању вере.

Можда ће нам то дозволити да развијемо свој поглед о Цркви: да ли бисмо је све више могли сматрати великом породицом оних који, на Христовим стопама, бирају да воле? Да би били квасац мира, време је да престанемо да подстичемо међусобне поделе, остајући на паралелним колосецима који се никада не сусрећу!

Ова потрага за видљивим јединством мора ићи руку под руку са препознавањем зла које је понекад учињено у нашим Црквама и чврстом посвећеношћу неопходним променама. Многи људи су видели да им је поверење нарушено. И у Тезеу је поверење неких људи изневерено; ми смо тога свесни. Поверење је крхка стварност коју увек треба обнављати и градити, а то је могуће само слушањем оних који су рањени. [3]

Ширимо наше пријатељство

Како би допринела стварању васељенског братства, Црква је позвана да буде знак долазећег Божјег Царства и да открије на шта је Дух Свети данас позива. Ево неких од тих позива, за заједничко продубљивање са другима.

Данас, осећај припадности за многе постаје све важнији како би створили свој идентитет. Ова припадност се, међутим, може развити, не у супротности и сукобу са другима, већ кроз поштовање и сусрет. Да! Тражимо део истине који је ту у другом и другачијем и тиме ћемо и сами расти.

Место међусобног поштовања може бити дијалог између верника различитих религија. У овом дијалогу, отвореност према другима је могућа када смо сами укорењени у сопственој религиозној традицији, као дрво коме је потребно дубоко корење да би развило широм отворене гране. Аутентично пријатељство је могуће, чак и ако укључује извесну патњу због чињенице да други не могу да деле наша најдубља уверења.

Многи људи данас су болно свесни колико дубоко расизам и сви облици дискриминације оптерећују међуљудске односе и многа друштва широм света. Потражимо заједно све што нам може помоћи да променимо начин на који гледамо друге, на пример слушајући оне који су напустили своју земљу порекла. Прихватимо део другачијег који сваки сусрет чини благом.

Да ли довољно чујемо вапај земље? Наше људске активности и наш немар наносе штету нашој чудесној планети, на шта нас подсећају еколошке катастрофе и екстремни временски услови који се у последње време повећавају. Хитно је подсетити на одговорност коју је Бог поверио човечанству. Политичке и економске одлуке се намећују али свако од нас већ сада може да поједностави свој начин живота и да обнови осећај дивљења пред лепотом творевине.

У контексту рата који пустоши Украјину и многа друга места у свету, неким људима је веома тешко да се моле, као да је Бог одсутан или ћути пред лицем зла. Па ипак, молитва за мир буди наш осећај одговорности и солидарности са свима који тако страшно пате од трагедије рата. Не ради се о тражењу лаког мира који признаје победу агресору, већ о истинском и захтевном миру који, да би био трајан, мора да садржи правду и истину. Да, молитва за мир је хитнија него икад.

Онима од нас који су верници, поверење у Бога може дати наду моћнију од страха од будућности. Не наивно поверење, већ уверење, укорењено у нашим срцима, да Бог делује у својој творевини и позива нас да делујемо и ми, преузимајући одговорност за себе... и за следећу генерацију.

Када се мир чини неприступачним идеалом, а насиље кида породицу народа, када нас разне опасности узнемиравају, подсетимо се: у унутрашњем животу који може бити веома скроман, кроз солидарност са ближњима и пријатељство које постаје све шире, Васкрсли Христос нам долази у сусрет. Он мења наш поглед, изводећи нас на пространство и позива нас да направимо неочекиване кораке напред. Хоћемо ли га дочекати?

Порука у PDF-формату

[1] Активан у отпору против Хитлера и у Цркви (Bekennende Kirche), Дитрих Бонхофер (1906-1945) је затворен 1943. и погубљен 1945. Његови списи, посебно његова писма и размишљања написана у затвору, били су веома утицајни након рата и остају такви до данас.

[2] „Мисли за крштење Д.В.Р. Бетге” (мај 1944), у књизи Одпор и предање.

[3] О овој теми погледајте поруку брата Алојза „У Цркви и у Тезеу, посао утврђивања истине мора да се настави“, објављену поводом Европског скупа у Ростоку и доступном на www.taize.fr/protection.

Постанимо ствараоци јединства

Richard — 2021-12-25T20:59:10Z

Гајење јединства, стварање повезаности: ево једног од великих задатака нашег времена.

Данашњицу карактеришу противречна кретања.

С једне стране, човечанство постаје свесније колико је међусобно и са целином Створења повезано. Пандемија нам је поново открила да смо једна једина људска породица, заједно пролазимо кроз неке невоље и само заједно можемо да их превазиђемо.

С друге стране, свет постаје све више социјално, политички и етички поларизован. То доводи до нових раскола у друштвима, између земаља, па чак и унутар породица. Хришћани нису имуни на ове антагонизме. Између Цркава, па и унутар њих, разлике постају круте и претварају се у поделе, када би наше сведочење мира, у свој нашој различитости, било витално.

Поред ових антагонизма, ту је данас, у неким земљама, и огроман губитак поверења у хришћанске заједнице, изазван откривањем сексуалног насиља и духовног злостављања почињеног у њима. Поверење многих људи је изневерено. У Тезеу, као и другде, последњих година предузели смо процес утврђивања истине у вези са овим озбиљним питањима. И желимо да учинимо све што можемо да Тезе буде безбедно место за сваку особу
(www.taize.fr/protection).

Црква је позвана да буде место пријатељства за све. У ту сврху данас је неопходно радикално покајање из верности јеванђеоској поруци. Својом љубављу чак до самодаровања, Христос је отворио нови извор где можемо црпети снагу да бирамо братски и сестрински живот, да промовишемо достојанство сваког човека, да бринемо о Створењу. Христос тражи од нас да својим заједништвом будемо знак да је дошао да уједини сва људска бића у Божјој љубави.

Желео бих да нас ови предлози за 2022. годину позову да се запитамо: какву улогу можемо да одиграмо да јединство расте у породици људи и целом Створењу, са нашим ближњима, у нашим Црквама и заједницама, па и у нашим срцима?

брат Алојз

Сваки од шест предлога прати текст за даље размишљање. Ови кратки цитати ће бити разрађени у чланцима на веб страници, у подкастима и током радионица у Тезеу.

Библијски цитати и коментари биће објављени на мрежи за сваки од ових шест предлога, и надахнуће избор одломака за библијске уводе у Тезеу.

Први предлог | Радост примања

Сви ми можемо допринети будућности мира и јединства у породици људи. Ово почиње односима које градимо једни са другима. Бринимо једни о другима, у нашим породицама, са нашим ближњима и пријатељима, посебно у време невоље.

Јединство породице људи такође расте сваки пут када се отворимо онима који долазе из средина другачијих од наше. Можемо ли чешће ићи ка другима, укључујући оне којима не бисмо пришли спонтано? Често ћемо се изненадити да од њих примамо оно што никада нисмо ни замислили.

Када се не дамо парализовати својим оклевањем или страховима, биће нам дата радост примања. Свој идентитет проналазимо у односу са другима, а они нам чак могу помоћи да изађемо из тренутака унутрашње туге и дамо смисао нашем постојању.

У једној од Исусових прича, странац у пролазу помаже рањеној особи. Тај човек се усудио да превазиђе етничке, политичке и верске границе. Није ли тим спонтаним чином којим је постао ближњи рањенику дао смисао његовом животу тог дана? И данас га се сећамо и надахнути смо „добрим Самарићанином“ (Лука 10:29-37).

„Једна од изрека у нашој земљи је Убунту – суштина људског бића. Убунту посебно говори о чињеници да не можеш постојати као људско биће у изолацији. Говори о нашој међусобној повезаности. Пречесто о себи мислимо као да смо појединци, одвојени једни од других, међутим ми смо повезани и оно што радимо утиче на цео свет.”
– Од умировљеног англиканског архиепископа Десмонда Тутуа, личности у борби против апартхејда и за помирење у Јужној Африци.

Други предлог | Предност дијалога

Јединство се гаји првенствено стварањем веза поверења. Али исувише често су људски односи угрожени неповерењем. Вербално насиље је све присутније у јавним дебатама и на друштвеним мрежама, а људима се манипулише страховима. Како да реагујемо суочени са таквим девијацијама?

Можемо изабрати да слушамо и уђемо у дијалог. То не значи да кажемо другој особи да се слажемо ако то није случај, већ да учинимо све што можемо да наставимо разговор са онима који мисле другачије од нас. Учинимо све што је у нашој моћи да избегнемо прекид дијалога.

Одлучимо да никада никоме не лепимо етикету и да никада не преносимо предрасуде. Ником не треба да се суди по неком својем делу или мишљењу. А неслагање, чак и радикално, се може изказати без агресије, мада треба признати да се понекад, у одређеним ситуацијама неправде, гнев мора изразити.

Постоје рефлекси заштите идентитета који погоршавају поделе у нашим друштвима, као и у хришћанским заједницама. Уместо да се дефинишемо у супротности са другима, можемо ли развити идентитет и осећај припадности који не искључује отвореност према другима?

„Најистиније и најинтимније пријатељство може постојати између људи који другачије размишљају о суштинским стварима. Оно без сумње укључује и део бола, али он нам пријатеља чини још дражим.”
– Од француског филозофа Жака Маритена 1970. године.

Трећи предлог | Сви смо браћа и сестре

Гајење јединства укључује одбијање друштвених неједнакости. Неке поларизације имају своје порекло у искључености коју трпе или осећају многи људи, па чак и читави народи.

Заједно са хришћанима свих Цркава, са верницима разних религија, са женама и мушкарцима добре воље који не верују у Бога, будимо солидарни са људима у ситуацијама несигурности, са маргинализованим особама, са мигрантима чији су животни путеви често обележена великим страдањима.

Братски и сестрински живот почиње на нашем прагу. Превазиђимо поделе и стварајмо пријатељство, и видећемо како се наша срца отварају, шире, постају човечнија. Јесмо ли свесни у којој мери наш лични начин живота може имати утицаја чак и на другом крају света?

За вернике је братство неодвојиво од вере. Исус је рекао: „Шта учинисте једном
од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ (Матеј 25:40). Својим доласком на свет Исус Христос се сјединио са сваким човеком. Приближавамо му се када идемо ка онима који су рањени животом; они нас уводе у дубљи однос са Њим.

„Највећи изазов дана је: како направити устанак у срцу, устанак који мора да почне од сваког од нас. Када се спустимо на најниже место, када перемо стопала другоме, када волимо своју браћу и сестре том горућом љубављу, том страшћу која је довела до крста, тада заиста можемо рећи: „Сада сам почео.“
– Од америчке новинарке Дороти Деј, на првој борбеној линији за људска права, 1963. године.

Четврти предлог | Солидарност са свим Створењем

Данас јасније видимо јединство Створења. Међузависност свега живога нам открива да смо, на неки начин, сестре и браћа свих бића. За вернике, наша чудесна планета је дар који нам Бог поверава и који морамо да пренесемо следећој генерацији.

Данас видимо колико је планета ослабљена људском активношћу. У последње време, еколошке катастрофе и екстремни климатски догађаји погодили су велики број делова света. Све више људи ће због ових криза бити принуђено да напусти своју опустошену земљу. И већ деценијама нас велики број истраживања упозорава на колапс биодиверзитета.

Суочени са овим ванредним еколошким ситуацијама, политички одговори, научне иновације и друштвени избори су неопходни. Многи млади се храбро обавезују, али је истина да неке од њих захватају фрустрација и бес – и разумљиво је.

Ипак немојмо се обесхрабрити! Често преображење почиње са „скоро ничим“. За вернике, вера у Бога подстиче посвећеност и поверење у способност човечанства да одговори на ове кризе. Можемо ли се сви запитати: који конкретан корак, ма колико год скроман, могу да предузмем у блиској будућности да бих започео или продубио еколошку обнову?

„Сви ми – ко год и где год да смо – можемо да одиграмо улогу у промени нашег колективног одговора на невиђену претњу климатских промена и деградацију животне средине. Брига о Божјем створењу је духовна обавеза која захтева одговор посвећености. Ово је критичан тренутак. Од њега зависи будућност наше деце и нашег заједничког дома.”
– Заједничка изјава папе Фрање, патријарха Вартоломеја и кентерберијског архиепископа Јустина Велбија, 1. септембра 2021.

Пети предлог | Чежња за уједињењем хришћана

Потрага за јединством је велики изазов за хришћане. Како можемо бити квасац братства и сестринства ако задржимо своје поделе? У Христу налазимо јединствен извор јединства (Јован 17:20-21; Ефесцима 2:14). Дајући свој живот на крсту, отишао је до најјаче љубави која уништава мржњу и границе међу људима.

Јеванђеље нас позива да превазиђемо поделе и да сведочимо да је јединство могуће у великој различитости. Није ли то кључан допринос који су хришћани позвани да дају како би сви људи живели као браћа и сестре? Овакаво сведочење говори више од речи.

Јеванђеље нас подстиче да негујемо способност стварања јединства. Сви ми можемо бити ствараоци јединства повезујући се слушањем и пријатељством где год да се налазимо.

У дијалогу између хришћанских деноминација, разлике које остају морају се схватити озбиљно и теолошка истраживања су неопходна. Али дијалози сами по себи не воде до видљивог јединства.

Да бисмо ишли напред, окупљајмо се чешће, међу крштеним члановима разних Цркава, у заједничкој молитви усредсређеној на Реч Божију. Ко зна, Свети Дух би нас могао изненадити. Можда бисмо открили да је Исус тај који нас окупља и да Христова љубав може да заблиста много јасније када понизно признамо шта нам недостаје и када се отворимо ономе што можемо да примимо од других.

„Ради се о томе да пристанемо да дарујемо и примамо једни од других. Не да упаднемо у догматски релативизам, већ да дођемо до тога да разумемо да се суштина апостолске вере може изразити по различитим, али конвергентним линијама. А за остало да се надамо и чекамо нови излив Духа, спремни да га дочекамо.”
– Од Елизабет Бер-Сижел, православног богослова, 1986. године.

Шести предлог | Нека Бог уједини наша срца

Гајење јединства захтева посвећеност целог нашег бића и она почиње у нашем срцу. Речима древног псалма, наша молитва се уздиже Богу: „Уједини срце моје да се боји имена Твојега.“ (Псалам 86:11).

Да бисмо кренули ка унутрашњем јединству, зар није понекад неопходно да средимо своје жеље, прихватајући да не можемо све да доживимо? Ако су пред нама многе могућности, покушајмо да разазнамо које од њих највише воде ка миру, светлости и срећи.

У нама постоји дубока жеђ за заједништвом и јединством која нам долази од Бога, а можемо је изразити у молитви. Чак и са врло мало речи, останак у тишини насамо са Богом помаже нам у трагању за смислом живота и обнавља нашу спремност да допустимо Светом Духу да у нама делује.

Да бисмо пронашли јединство срца, једно је увек могуће: да окренемо очи ка Исусу Христу, да научимо да га боље упознамо, да му поверимо своје радости и туге. Чак и усред тешкоћа, чак и са врло мало извесности за будућност, можемо и тако наставити свој пут корак по корак, верујући да, по Духу Светому, васкрсли Христос нас увек прати.

„Ући у тишину значи слушати Бога, уклонити све што нас спречава да слушамо или чујемо Бога; значи слушати Бога где год да изрази своју вољу, у молитви и ван изричите молитве. Тишина нам је потребна да бисмо чинили Божију вољу, тишина продужена сабраношћу, тим другим нашим расположењем које толико занемарујемо, или чак презиремо из незнања. Морамо да „саберемо“ трагове, знакове, позиве, наредбе Божије воље, попут земљорадникa који сабира своју жетву, као истраживача који сабира резултате једног експеримента.”
– Од француске списатељице и социјалне раднице Мадлен Делбрел, 1968. године.

Књизица у PDF-формату

Са надом и у погодно и у непогодно време

Richard — 2020-12-21T09:31:00Z

Порука за 2021.

Човечанство напредује захваљујући безброј људи који себе дају без
рачунања трошкова, чак и у ово време преокрета и неизвесности.

Током протеклих неколико месеци, многи млади су са нама поделили своје бриге у вези будућности: које нас то наде усмеравају, на шта се можемо ослонити у свој тој несигурности? Ако погледамо још дубље: за који циљ вреди живети? А други се гласови дижу и кажу: одупримо се разочарењуи обратимо пажњу на знакове наде. (1)

(1) Као одговор на ову поруку за 2021. годину, позивамо младе од 15 до 35 година да је допуне конретним примерима. Које иницијативе или особе за мене представљају знак наде? Током наредних месеци, ови одговори ће бити објављени у разним форматима: као текст, видео или подкаст... Пишите нам solidarity taize.fr.

Обратимо пажњу на знакове наде

У тренутној ситуацији обележеној пандемијом, сведоци смо растуће несигурности широм света. Потребне су смеле политичке одлуке, али солидарност и социјално пријатељство које сви можемо остварити једнако су неопходни. Многи су спремни и вољни да служе другима. Њихова великодушност нас подсећа да узајамна помоћ отвара пут за будућност.

И колико младих даје своју енергију да сачува наш заједнички дом, планету! Иницијативе ничу свуда: без свих одговора на климатске ванредне ситуације, оне нам омогућавају већ сада да се окренемо ка начинима живота који поштују животну средину. (2) За оне који су верници, Земља је дар који нам је Бог поверио како бисмо се бринули за њу.

Људи су постали свеснији структура неправде, понекад наслеђених из прошлости. И нажалост, власт се није увек вршила да служи за добробит свију. Суочени са таквим злоупотребама, фрустрација и бес су разумљиви. Ко ће имати смелост да буде творац правде и мира мимо подела које раздвајају наша друштва?

(2) У борби против климатских промена и за смањење емисије угљеника, да ли можемо да преиспитамо наша дела како бисмо променили оно што се може променити? Хришћанске заједнице учествују у овом напору: екуменске иницијативе, попут мреже „Зелених цркава“, постоје у различитим земљама широм света.

Већ 1989. године, сусрет Цркава Европе у Базелу позвао је све да „усвоје стил живота који је еколошки прихватљивији. То између осталог значи смањење потрошње енергије, коришћење јавног превоза и смањивање отпада“.

У Тезеу настављамо напоре ка еколошкој транзицији. Да би нам помогли у томе, сви предлози су добродошли (www.taize.fr/eco).

Живимо као браћа и сестре

Да, усред тешких прилика садашњице можемо назрети разлоге за наду, па се понекад надамо чак против сваке наде. За ово, удружимо се са другима који различито живе од нас ‐ са хришћанима из других конфесија, са верницима других религија и са агностицима или атеистима који су такође посвећени солидарности и дељењу.

Радост се обнавља када живимо као браћа и сестре, када смо близу најугроженијима: бескућницима, старијим особама, болеснима или усамљенима, деци са тешкоћама, хендикепиранима, мигрантима… Животне околности нас све могу учинити рањивима. А пандемија открива слабе тачке нашег човечанства.

Потребни смо једни другима више него икад. Папа Фрања нас на то снажно подсећа у својој енциклици Fratelli tutti: „Нико се не спашава сам.“ И додаје да свој прави идентитет не налазимо „без искрене отворености универзалном, без допуштања да оно што се другде дешава и нас изазива, без обогаћења другим културама и без солидарности и бриге за трагедије које погађају друге народе” ﴾§32 и §146﴿.

У односима између појединаца као и међу народима, учинимо све да пређемо са конкуренције на сарадњу. Подржимо агенције или удружења која промовишу сарадњу и солидарност, било да су оне локалне, националне или међународне.

Веровање – поверење у тајно присуство

У Тезеу примећујемо да млади на нов начин размишљају о вери у Бога како би остали на путу ка циљу. Шта значи веровати? Ако Бог постоји, да ли Он делује у историји, у нашим животима?

Суочени са овим питањима, избегавајмо свођење Бога на наше концепте. Бог је бескрајно већи од свега што можемо замислити. Ми смо тражитељи, жедни љубави и истине. Где год да смо на свом унутрашњем ходочашћу, сви ми само осећамо свој пут напред. Али као ходочасници поверења можемо ходати заједно, делећи своје трагање, своја питања колико и своја уверења.

„Вера је једноставно поверење у Бога, полет поверења поновљен хиљаду
пута током нашег живота… чак и ако у сваком од нас могу постојати и сумње“, рекао је брат Роже.

Да ли веровање не значи пре свега поверење у присуство које је и у дубини нашег бића и у читавом универзуму, присуство које је неухватљиво, а опет тако стварно? Присуство које се не намеће, али које можемо сваког тренутка у тишини поново примити, као дисање. Благонаклоно присуство које је увек ту, упркос нашим сумњама, па чак и када имамо утисак да разумемо врло мало ко је Бог.

Разазнајмо нови хоризонт

Благонаклоно присуство: какву светлост баца Јеванђеље на ову тајну?

Исус је живео од овог благонаклоног присуства до краја, стално је био пажљив према њему. Оно му је било унутрашња светлост, дах Божји, надахнуће Светог Духа.

Из дубине патње и потпуне самоће, умирајући на крсту, кад је све изгледало бесмислено, вапио је од осећаја напуштености, али речима и даље упућеним Богу: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ Издан, мучен, осуђен на смрт, Исус је увео љубав у најдубљу таму. И та љубав се показала јачом од зла. Марија Магдалина и потом апостоли саопштили су ову неочекивану, невероватну вест: жив је. Божја љубав је победила мржњу и смрт.

Надахнути овом вешћу, први хришћани су били скрхани и сведочили о томе: Христос је од сада жив код Бога. Испуњава свемир Духом Светим и присутан је у сваком човеку. Солидарише се са сиромашнима и донеће им правду. Испуњење је времена и створења. И дочекаће нас после смрти у пуноћи радости.

Поред људског насиља, изван еколошких катастрофа и болести, отворен је нови хоризонт. Хоћемо ли га разазнати?

Променимо наше погледе

Са овог хоризонта откривеног васкрсењем Христовим, светлост улази у наше постојање. Увек изнова она тера сенку страха и чини извор живе воде да навире, да избија радост хвале.

Стога можемо наслутити да тајанственом привлачношћу Христос наставља до краја времена да потајно окупља у Божјој љубави цело човечанство и свемир. И он нас чини сарадницима својег послања.

Христос нас чини сарадницима заједно, као Цркву. То захтева да будемо спремни да проширимо своје пријатељство на све људе. Христос од нас тражи да волимо чак и своје непријатеље; његов мир помирује чак и
супротстављене нације. (3)

(3) У овим тешким временима пандемије, Црква може да настави да промовише братство у људској породици. Ево три предлога међу многим другима:

‐ Да бисмо наша друштва учинили хуманијим, треба да слушамо једни друге на начин који ублажава антагонизме и учи нас да корачамо заједно са својим различитостима. Црква је позвана да тражи дијалог, да изађе у сусрет свима. Да ли би они који живе без припадности икаквој хришћанској заједници такође били спремни да ступе у дијалог са Црквом?

‐ Суочени са доласком великог броја миграната и избеглица, примити прогнану особу или породицу може дати свежину нашим парохијама или заједницама. Често људи који не посећују цркву су спремни да учествују у таквој добродошлици. То искуство смо имали у Тезеу последњих година, када смо примали мигранте из неколико земаља заједно са људима из нашег непосредног региона.

‐ Бити простор добродошлице значи слушати најугроженије. На многим местима, Цркве морају да напредују у заштити достојанства свих. Понекад су се у њима развиле структуре моћи које су родиле физичку, психолошку и духовну патњу. У Тезеу настављамо свој рад ка истини у том погледу (www.taize.fr/protection).

Нека Христос обнови наше погледе: кроз њега јасније препознајемо достојанство сваког човека и лепоту створења. Далеко од тога да је наивно поверење, нада се рађа и изнова се рађа, јер је укорењена у Христу. Испуњава нас спокојна радост а са њом храброст да преузмемо одговорности које нам Бог поверава на овој земљи.

Са сваким од вас који желите да размислите о овој поруци, са вама сам у молитвеној заједници.

Брат Алојз

Исусе Христе, славимо те због Твоје доброте и једноставности. Кроз Твоју понизност сијала је светлост Божија читав Твој живот. Ова светлост данас сја у нашим срцима. Она може зацелити наше ране и чак преобразити наше немоћи и наше неизвесности у изворе живота, у стваралачку енергију, у дар поверења. Сијајући на нас ову Божју светлост, дајеш нам наду и у погодно и у непогодно време.

Неки Библијски текстови како би се продубило размишљање

Марија певаше овим речима: „Бог збаци силне с престола, и подиже понижене… и богате отпусти празне.“ (Прочитајте Луку 1, 46-56)

Марија, мајка Исусова, успела је да уједини љубав и нежност са жарком надом у радикалне промене.

Исус рече: „А Утешитељ, Дух Свети, ког ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и напоменуће вам све што вам рекох.” (Прочитајте Јована 14,15-31)

Исус нас не оставља саме. Пре своје смрти, уверавао је своје ученике у своје присуство за увек по Духу Светом. Он живи у нама, теши и подржава нас, и надахњује нас да живимо следећи Христа Исуса, дан за даном.

Нек се веселе небеса, и земља се радује; нек пљеска море и шта је у њему; нека скаче поље и све што је на њему; тада нек се радују сва дрвета шумска пред лицем Господњим; јер иде, јер иде да суди земљи. (Прочитајте Псалам 96)

Многи псалми нас позивају да славимо Бога. Људи нису једини који певају Божје хвале; сво cтворење учествује. Не желимо да заштитимо cтворење само зато што нам је потребна да бисмо могли да постојимо, већ зато што смо његов део и зато што се прелепи Божји план протеже на све који живе.

Књизица у PDF-формату

Пренос молитава из Тезеа

Richard — 2020-01-11T11:00:00Z

Суботом

Сваке суботе вечерња молитва се преноси уживо на друштвеним мрежама Тезеа у 20.30ч. Линк се накнадно објавља овде.

Order of prayer — 09/08/2025

Song	Alleluia (94)
Psalm 23	Alleluia 22 (77)
Reading	Psalm 27:4
Song	Atme in uns (158)
— Silence —
Intercessions	Kyrie 9 (83)
Song	In te confido (46)
Prayer
Song	Laudate Dominum (10)
Gospel	John 20:19-23
Songs	Az egek és a földek (118)
	Ô toi, l'au-delà de tout (149)

All songs from Taizé are © Ateliers et Presses de Taizé.
The song numbers refer to the Taizé songbook 2025-2026.
The songs can also be found from this page.


Psalms for the week

Свакодневно

Вечерња молитва преноси се уживо у аудио формату:

сваки дан у 20.30ч из цркве Помирења

Пренос молитава из Тезеа

Касније праћење молитве

Последње две молитве су увек доступне овде како би се могле приступити и касније:

2022-02-28 20:30

Your browser does not support the audio element.

2022-02-27 20:30

Your browser does not support the audio element.

Редослед молитава

За учење песама

Вечерња молитва

Песма
Псалам
Библијско читање
Песма
Тишина
Молитвени зазиви
Песма
Благослов
Песма

Увек на путу, никад без корена

Richard — 2019-12-30T08:32:29Z

Предлози за 2020.

Књижица у PDF формату

У септембру смо одржали нову станицу „ходочашћа поверења на земљи“ у граду Кејптаун. Јужна Африка је сјајна и лепа земља; пре 25 година, показала је свету снагу протеста против апартхејда и ненасилне транзиције, иако је данас земља још увек обележена дубоким поделама међу етничким групама.

У том контексту, сама чињеница да је 1.000 породица отворило врата својих домова како би примили учеснике већ је значајна. Ови млади су кренули у сусрет Хришћанима других етничких или верских порекла. Нека, попут њих, нађемо храброст да кренемо према другима и примимо једни друге, где год да живимо!

Кренимо на пут! То је позив за данас. Не допустимо да будемо обесхрабрени, већ разазнајмо многе знакове новог живота, носиоце будућности, који су свуда око нас. Обратимо пажњу на нове иницијативе, чак и на оне које нису строго испланиране и често привремене: решења се проналазе настављањем даље.

Поводом нашег Европског сусрета у Вроцлаву изабрао сам као наслов „Предлога за 2020.“ реченицу надахнуту животом Пољакиње Урсуле Ледоховске – светице међу сведоцима Христа и Европљанке пре свог времена! Говорећи о њезином животу, неко је рекао: „Увек на путу, никада без корена.“

Већ смо били у Вроцлаву: пре тридесет година, у децембру 1989. када је Пољска била домаћин првог Европског сусрета источно од „гвоздене завесе“. Када је Берлински зид пао, ентузијазам за новопронађеном слободом испунио је срца и умове људи. Од тада се свет променио: имам велико поверење да ће млађа генерација отворити за наше време друге путеве слободе и правде.

У животу и вери смо ходочасници, понекад чак и странци на земљи. У временима искушења и радости, сетимо се да је Бог веран и позива нас да истрајемо у својим опредељењима; Бог већ припрема будућност мира.

Брат Алојз

Утврђивање истине
Године 2019. наша Тезе заједница је прошла тежак процес утврђивања истине који се тиче оптужби за сексуално злостављање од стране браће. Да би наставили путем поверења, желимо да све буде откривено и да људи проговоре. Више информација на www.taize.fr/protection

1. Увек на путу… спремни да пођемо изнова

И рече Господ Авраму: „Иди из земље своје и од рода свог и из дома оца свог у земљу коју ћу ти ја показати.“ (Постање 12,1)

Вером се одазивамо позиву да кренемо на пут, сећајући се да је увек могућ нови почетак, било да ствари иду добро или да смо суочени са наизглед непремостивим тешкоћама.

У првим поглављима Библије сусрећемо човека, Аврама, позваног да све остави иза себе и крене даље, а да не зна куда иде. Са својом супругом Саром он је постао ходочасник, подстакнут поверењем да ће их Бог водити.

Када су стигли у нову земљу коју им је Бог подарио, Аврам и Сара су боравили у шатору као да су још увек на путу. Али на крају су њихова искушења постала благослов: Аврам и Сара су открили оно што никада нису могли наћи да су остали код куће.

За Библију је карактеристична ова динамика: кретање и усмерење ка будућности коју је Бог припремио. Пут може бити пун замки – када је Божји народ напустио Египат, лутао је четрдесет година.

А сам Бог постаје ходочасник водећи и пратећи свој народ: „Ево, ја сам с тобом, и чуваћу те куда год пођеш“ (Постање 28,15).

Водивши свој народ кроз пустињу, Бог га је учио да слуша Његов глас и ствара пред њим неочекиване могућности.

Прочитајте или поново прочитајте, сами или с другима, неке библијске приче у којима нас Бог позива да кренемо на пут: Постање 28,10-15; Излазак 13,17-22; Псалам 126; Исаија 43,1-2; Матеј 2,13-23; Лука 10,1-9; Дела апостолска 11,19-26.

2. Увек на путу… потпуно присутни за оне који нас окружују

И изашавши Исус виде народ многи, и сажали Му се, јер беху као овце без пастира. (Марко 6,34)

Исус се представља ходочасником који „нема где главе заклонити“ (Матеј 8,20). Кренуо је да објави ову добру вест: Бог се приближио; Бог делује да преобрази свет. А Бог нас заузврат позива да учествујемо у овој намери обнове за људску породицу.

Христос Исус нам је својим животом показао одакле да почнемо: пажњом према најмањима и најугроженијима. Ако је Исус могао бити тако пажљив према другима, то је зато што је био дубоко усидрен у Богу. У сваком тренутку свог живота допустио је да га води Дух Свети.

Дошавши на свет, Христос је у потпуности поделио наше људско стање. Својом смрћу на крсту претрпео је до краја и открио своју апсолутну верност Богу и нама. Христос је васкрсењем постао сведок новог почетка који Бог даје човечанству у својој љубави.

Збуњени због толиког насиља и понижења, многи се људи осећају као странци на овој земљи. Следећи Христа, Хришћани се уздају у Бога, што их наводи да не тону у равнодушност, већ да се суоче са стварношћу, да буду ангажовани, солидарни и предани.

У другом веку, писмо непознатог аутора говори о Хришћанима: „Они живе у отаџбинама својим, али као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина“ (Посланица Диогнету).

Тражијмо конкретну посвећеност да у свом животу изразимо Христову пажњу према најсиромашнијима.

У сарадњи са локалним Црквама, окупљајмо се редовно за молитву усредсређену на Христов крст и васкрсење.

3. Увек на путу… заједно са прогнаницима

Ако је у тебе дошљак у земљи вашој, не чини му криво. Ко је дошљак међу вама, нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љубите га као себе самог; јер сте и ви били дошљаци у земљи мисирској. (Левитски законик 19,33-34)

Жене, мушкарци и деца широм света су присиљени да напусте своју домовину или се одлуче да траже будућност другде. Њихова мотивација је јача од свих баријера које се дижу пред њима.

Сви желимо да се сачува специфичност наших властитих култура, али није ли примање других један од најлепших људских дарова? Наравно, долазак странаца рађа сложена питања. Прилив миграната мора се уредно управљати, али иако може створити тешкоће, може бити и прилика.

Такође се догађа да људи живе у истом граду, истој четврти или истом селу, понекад и генерацијама, и да остану странци једни другима. Дубоки неспоразуми могу постојати чак и међу онима који деле исту културу. Дакле, можемо ли покушати да сусретнемо оне који немају исте приоритете или уверења као и ми?

Ако крећемо ка другима, било да су дошли издалека било да живе поред нас, а да се не познајемо, несумњиво ћемо моћи боље да схватимо да мисле другачије од нас.

Не задовољимо се апстрактним подацима или статистикама, већ издвојимо време да упознамо ситуацију миграната или породице која је дошла однекуд, како би чули и разумели њихове приче.

Постоје млади људи, чак и међу онима којима материјално ништа не недостаје, који изгледа не припадају нигде. Породичне везе су прекинуте, а резултат може бити велика и понекад невидљива самоћа. Покушајмо да будемо пажљиви према њима, да ходамо уз особе, понекад тако близу нас, које пате од унутрашњег изгнанства.

4. Увек на путу… као део свог створења

Сите се дрвета Божија, кедри ливански, које си посадио. На њима птице вију гнезда; станак је родин на јелама (...) Како је много дела Твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага Твог. (Псалам 104)

Суочени са огромном опасношћу која прети нашој чудесној планети, многи се млади – и такође старији – осећају немоћно или обесхрабрено. А с временом ће катастрофе повезане са климом приморати све више људи да напусте своје домове.

Па ипак, вера нас позива да се одупиремо фатализму и тескоби. На почетку Библије читамо: „И узевши Господ Бог човека намести га у врту едемском, да га ради и да га чува.” (Постање 2,15). Кроз ову песничку причу Библија наглашава да у Божјем стваралачком делу добијамо посебну одговорност, бригу о земљи и њезином очувању. Поновно откривање да смо саставни део Створења чини наш живот људскијим.

Наша земља је драгоцени дар Створитеља који можемо примити са захвалношћу и радошћу. Земља је наш заједнички дом и Бог нас позива да пазимо на њу за добростање свих бића и наредних генерација.

Видимо мноштво иницијатива које се појављују услед ванредног климатског стања. Све више утичу на колективну свест. Наравно, није довољно остати на нивоу појединачних пракси. Али, оне јесу неопходан услов за промену.

Свако од нас је позван да делује на свом нивоу: да преиспитује свој начин живота, поједностављује шта се може, обраћајући пажњу на лепоту стварања.
С обзиром на бригу о Створењу, могуће је заједничко сведочење различитих хришћанских деноминација. Да ли ова хитна потреба не представља позив за придруживање екуменским подухватима? Неки већ постоје: једна од њих је мрежа „зелених цркава“ којој се Тезе придружио током лета 2019. (видети www.taize.fr/eco).

5. Увек на путу… увек унутра усидрени

Исус је рекао: „А ти кад се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помо)

Као „гости и дошљаци на земљи” (Јеврејима 11,13), морамо пронаћи место на којем смо унутра усидрени како бисмо могли бити оно што јесмо. Зар се ово сидрење не може догодити у молитви, у дијалогу пријатељства са Христом?

Тачно је да наше поверење у Христа може бити крхко. Али зар није Црква заједница у којој се можемо ослонити једни на друге, делити своје сумње и питања и подржавати се међусобно у потрази?

Стално враћање овом заједништву са Богом даје нам велику слободу. Бог нас својом љубављу жели извести из наших појединачних и заједничких ропстава, помажући нам да оставимо оно што омета наше кораке.
Како можемо увек бити на путу, а да никад нисмо без корена? Можда допуштањем да у нама расте уверење да Божје Царство већ почиње да кличе у нама и међу нама?

Да, постоји место где наша срца могу да одмарају. То је врста унутрашњег тежишта где, како Исус нам каже, „наћи ћете покој душама својим.” (Матеј 11,29)

А Дух Свети, дах доброте, водиће нас,
чак и у нашим ноћима...

[1]

[1] Photo: Cédric Nisi

Не заборавимо гостопримство!

Richard — 2019-01-05T16:24:49Z

Гостољубивости не заборављајте; јер неки не знајући из гостољубивости примише анђеле на конак. (Јеврејима 13,2)

Ходочашће поверења, започето пре неколико деценија у Тезеу као непрекидни низ сусрета младих, наставља се данас на свим континентима.

На сваком од ових сусрета, једно од најупечатљивијих искустава је гостопримство, како за младе учеснике, тако и за оне који им отварају врата.

У августу 2018. године могли смо да још једном утврдимо вредност гостопримства у Хонг Конгу током сусрета младих из земаља Азије и шире, укључујући земље које су биле у сукобу и чије ране историје требају излечење.

Седам стотина учесника је дошло из различитих покрајина копненог дела Кине. Присуство младих из многих земаља и њихов пријем у породицама Хонг Конга били су знак наде.

Млади хришћани у Азији су често мале мањине у друштвима која пролазе кроз брзе промене. Они покушавају да црпе снагу из своје вере у Христа и живећи као браћа и сестре у Цркви.

Од Европског сусрета у Мадриду надаље, током 2019. године у Тезеу, Бејруту, Кејптауну и другде, осврнућемо се на неколико аспеката гостопримства.

Следећи предлози су укорењени у вери; они позивају хришћане да открију извор гостољубивости у Богу. То нас води да испитамо слику коју имамо о Богу. Бог никада не искључује, већ прима свакога.

Моја браћа и ја видимо да искуство гостопримства не укључује само хришћане различитих цркава, већ и вернике других религија као и невернике.

Усред данашњих потешкоћа, када се чини да неповерење добија на снази, да ли ћемо, сви заједно, имати храброст да живимо гостољубивост и да тако омогућујемо раст поверења?

Први предлог: Откријмо у Богу извор гостољубивости

Од почетка свемира, Бог тајанствено дела. То уверење је у срцу поетских стихова о Стварању на почетку Библије. Оно што Бог створи, то он и гледа и благослови: Бог види како је целокупно створење добро. Бог дубоко воли цео универзум.

Понекад разумемо веома мало о Богу, али можемо напредовати у тој сигурности да Бог жели нашу срећу и прима нас све, без предуслова. Бог је извор гостољубивости.

Шта више, по Христу, Бог је чак постао један од нас, како би привукао човечанство и примио га. Оваква гостољубивост Бога према нама додирује дубине наше душе, она превазилази и прелази све људске границе.

• Суочени са опасностима које теже нашем времену, да ли смо захваћени обесхрабрењем? Да би одржали нашу наду живом, гајимо дух чуђења, гледајући око себе очима које откривају све чему се можемо дивити.

• Сами или са другима, читајмо Библију, почевши од Јеванђеља која казују Исусов живот. Можда нећемо све разумети одједном; понекад ћемо морати да сазнамо више. Ићи заједно Библији као извору живота, помоћи ће нам да растемо поверењем у Бога.

Син који беше у далекој земљи „уставши отиде оцу свом. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га.“ (Лука 15,20)

Чему ме учи прича коју налазимо у Лукином Јевнђељу 15,11-32 о Божјем гостопримству?

Други предлог: Пазимо на присуство Христово у нашем животу

Гостољубивост коју нам Бог нуди постаје путем нашег слободног одговора истинска заједница са њим.

По Исусу знамо да је Бог љубав, он нам пружа своје пријатељство. Понизно Христос стоји на нашим вратима и куца. Као сиромах, он се нада и чека нашу гостољубивост заузврат. Ако му неко отвори врата, ући ће.

Једноставном молитвом пружамо му приступ нашем срцу. Чак и када једва осећамо његово присуство, Христос долази да живи у нама.

• Молити се у цркви чак и на тренутак; издвојити време, у вечерњим часовима или ујутро, само како би предали наш дан Богу – то је оно што нас гради кроз време. Сећање на присуство Христа такође нас ослобађа наших страхова – страха од других, страха да не будемо довољно добри, бриге због неизвесне будућности.

• Када немамо пуно времена, разговарајмо са Христом о себи и другима – онима у близини и далеко – у неколико речи, као шапатом. Рецимо му шта је у нама и шта не разумемо увек. Неколико речи из Библије може остати са нама током читавог дана.

Васкрсли Христос рече: „Ево стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њиме, и он са мном.“ (Откривење 3,20)

Шта ми помаже да чујем Христа? Шта за мене значи да му „отворим врата“?

Трећи предлог: Прихватимо наше дарове а и наша ограничења

Бог прихвата све у нама; а са наше стране, можемо прихватити себе онакви какви јесмо. То је почетак исцељења које је свима нама потребно.

Хвалимо Бога за наше дарове. Прихватимо и наше слабости као врата кроз која Бог у нас улази. Како би нас водио даље, како би нам помогао да променимо свој живот, Бог жели да се најпре прихватимо себе.

Прихватање наших ограничења нас не чини пасивним у погледу неправде, насиља и искориштавања људи. Напротив, пристанак на наша ограничења може нам дати снагу да се боримо с помиреним срцем.

Свети Дух, огањ скривен у нашим дубинама, постепено преображава све у нама и око нас што се супротставља животу.

• Да бисмо открили наше дарове и пристали на своја ограничења, потражимо некога ко нас може са добротом саслушати, ко нам помаже да растемо у животу и вери.

• Чувајмо у нашој молитви простор за хвалу. Она уједињује наше постојање. Молитва која се пева заједно је незамењива; она наставља да одјекује у нашим срцима.

„Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако.“ (Матеј 11,28-30)

О ком товару и каквом одмору говори Исус? Шта могу да научим од њега?

Четврти предлог: Нађимо у Цркви место пријатељства

Како би поделили наше поверење у Бога са другима, требају нам места где можемо наћи не само неколико пријатеља које познајемо добро, већ пријатељство које је довољно широко да укључи оне који су другачији од нас.

Парохије и локалне заједнице окупљају различите генерације и људе из различитих друштвених и културних средина. То је богатство пријатељства, које је понекад превише неистражено и које треба добро искористити.

Ако би свака локална црква била као породица која угошћава, где можемо бити онакви какви јесмо, са својим сумњама и питањима, без страха да нам се суди…

Црква постоји где год дише дах Светог Духа, где год зрачи Христово пријатељство. У неким јужним земљама, мале локалне хришћанске заједнице веома се посвећују другима, у њиховом кварту или селу. Да ли оне могу бити извор надахнућа у другим земљама?

• Састајмо се редовно у малим групама за молитву и разговоре, али подржимо и живот веће хришћанске заједнице која постоји у нашем граду или селу. Може ли наша мала група бити посвећена, на пример, онима који долазе на недељну службу, али никога тамо не познају?

• Христос жели да окупи у једној заједници све оне који га воле и следе, без обзира на њихову вероисповест. Дељено гостопримство је пут ка јединству. Позовимо чешће наше суседе који другачије исказују своју веру како би се молили заједно.

На крсту, пре него што је издахнуо, Исус видевши матер и ученика кога љубљаше где стоји рече матери својој: „Жено! Ето ти сина!“ Потом рече ученику: „Ето ти матере!“ И од оног часа узе је ученик к себи. (Јован 19,25-27)

У подножју крста, нова породица се роди Исусовом сопственом вољом. Како можемо данас да живимо као браћа и сестре?

Пети предлог: Упражњавајмо великодушно гостопримство

Гостољубивост коју нам Бог показује је позив: Прихватимо друге какви јесу, иако нису како би ми волели. Пустимо да нас они приме на свој начин, а не нужно на наш.

• Постанимо жене и мушкарци добродошлице, издвојимо време да слушамо некога, позовимо на оброк, приближимо се сиромашној особи, имајмо лепу реч за оне са којима се сусрећемо…

• С обзиром на велики изазов миграција, тражимо како гостољубивост може постати прилика, не само за оне који су угошћени, већ и за оне који примају. Међусобни сусрети су неопходни – чујмо, на пример, причу мигранта или избеглице. Упознавање са онима који долазе са других места ће нам помоћи да боље разумемо и наше корене и продубимо наш идентитет.

• Побринимо се за земљу. Ова чудесна планета је наш заједнички дом. Одржимо је гостољубивом, и за будуће генерације. Преиспитајмо наш начин живота, учинимо све што можемо да спречимо безумно искоришћавање ресурса и боримо се против различитих облика загађења и пада биодиверзитета. Када смо солидарни са свим створењем, открићемо радост такве солидарности.

Исус рече: „Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ (Матеј 25,40)

Морамо помоћи слабима памтећи речи Господа Исуса: „Много је блаженије давати неголи узимати.“ (Дела апостолска 20,30)

Када сам искусио да је давање донело срећу?
Да ли сам свестан да морам да примим нешто од других?

Неисцрпна радост

Richard — 2018-01-05T09:25:56Z

Једна млада веома болесна жена рекла ми је прошле године: „Волим живот.“ И даље сам дубоко дирнут унутрашњом радошћу која ју је испунила, упркос ограничењима које јој намеће болест. Нису ме дотакле само њене речи већ и мио израз на њеном лицу.

А шта да кажемо о дечјој радости? Недавно сам видео децу у Африци чије присуство испуњава живот светлошћу, чак и у избегличким камповима где има толико трагичних прича. Њихова енергија претвара масу сломљених живота у јаслице пуне обећања. Кад би само знали колико нам помажу да одржимо наду! Њихова срећа што постоје је зрак светлости.

Желели бисмо да се просветлимо баш таквим примерима, док у 2018. години започињемо размишљање о радости, једној од три стварности – уз скромност и милост – које је брат Роже поставио у срце живота наше тезејске заједнице.

Са једним од мојих браће био сам у Џуби и Румбеку у ЈУЖНОМ СУДАНУ, затим у Хартуму, главном граду СУДАНА, како би боље разумео ситуацију ове две земље и молио се заједно са женама и мушкарцима који су међу најискушенијима нашег доба.

Посетили смо разне цркве и видели њихов рад наставе, солидарности, бриге за болеснима и угрожене. Дочекани смо у кампу за расељена лица, где бораве многа деца која су изгубила родитеље током трагичних догађаја.

Посебно су ме задивиле жене. Мајке, често веома младе, сносе велики део патње изазване насиљем. Многе су морале да беже из својих кућа. А ипак су остале у служби живота. Њихова храброст и нада су изузетни.
Та посета нас је још више приближила младим избеглицама из Судана које смо примили у Тезеу у последње две године.

Пре тога, друга два брата и ја смо били у ЕГИПТУ на петодневном сусрету младих у заједници Анафора, коју је 1999. године основао коптски православни епископ. Провели смо време у молитви, упознавајући једни друге и откривајући дугу и богату традицију египатске цркве. Стотину младих је дошло из Европе, Северне Америке, Етиопије, Либана, Алжира и Ирака; а примило их је стотинак младих копта из Каира, Александрије и Горњег Египта.

Посветили смо посебну пажњу наслеђу мученика Коптске цркве, као и њеним монашким коренима, који су стални позив к једноставности живота. Моју браћу и мене је топло дочекао папа Тавадрос II, поглавар Коптске православне цркве.

Када смо се вратили из Африке, рекли смо себи: људи не обраћају толико пажње гласу оних који су подвргнути најтежим искушењима – било да су нам близу или далеко. То је као да се њихов клицај губи у празнини. Слушати их кроз медије није довољно. Како на то можемо одговорити својим животима?

Следећи предлози, за 2018. годину, су делимично надахнути овим питањем.

Брат Алојз

Четири предлога за 2018.

Први предлог: Продубимо изворе радости

Рече Господ: Љубим те љубављу вечном, зато ти једнако чиним милост. (Јеремија 31:3)

Господ Бог твој, који је усред тебе, радоваће ти се веома, умириће се у љубави својој, веселиће се тебе ради певајући. (Софоније 3:17)

Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се! (Филипинцима 4:4)

Зашто сваке суботе увече, црква у Тезеу добија свечану атмосферу, осветљена свећицама које свако држи у руци? Зато што је Христово Васкрсење симбол светлости у срцу хришћанске вере. Оно је тајанствени извор радости који наши умови никада неће моћи у потпуности докучити. Пијући са овог извора, свако може „у себи носити радост, јер знамо да ће на крају Васкрсење имати последњу реч“ (Оливје Клеман, православни теолог).

Радост није преувеличани осећај, нити срећа појединца која би нас одвојила од других, већ спокојна сигурност да живот има значење.
Радост Јеванђеља долази од поверења да нас Бог воли. Далеко од тога да је она преувеличано стање које бежи од изазова данашњице, она нас чини осетљивијим на патњу других.

Нађемо своју радост најпре у уверењу да припадамо Богу. Молитва коју је један сведок Христа оставио у петнаестом веку може нас надахнути: „Мој Господару и мој Боже, узми од мене све што ме држи далеко од тебе. Мој Господару и мој Боже, дај ми све што ме води ближе Теби. Мој Господару и мој Боже, узми ме од мене и предај ме у потпуности Теби“. (Свети Николај из Флуа)
Наша радост се негује када се заједно молимо у песми. „Појте Христу док не будете весели и спокојни“, предлаже брат Роже. Певање са другима ствара лични однос са Богом као и заједништво међу онима који се окупљају. Лепота молитвеног простора, литургије и песама је знак Васкрсења. Молити се заједно може пробудити оно што Хришћани на Истоку зову „радост неба на земљи“.
Откримо одраз Божје љубави такође у људским радостима коју у нама буде поезија, музика, уметничка блага, лепота Божијег створења, дубина љубави, пријатељство ...

Други предлог: Чујмо јецај најугроженијих

Господе! Чуј молитву моју, и вика моја нек изађе преда те. Немој одвратити лица својега од мене у дан кад сам у невољи. (Псалам 102:1-2)

У тај час обрадова се духом Исус и рече: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разборитих, а открио то безазленима. Да, Оче, јер је тако била воља твоја. (Лука 10:21)

Гостољубље не заборављајте, јер из гостољубља неки и не знајући примише анђеле. Сећајте се сужања као да сте с њима оковани, и оних који се злопате, јер сте и сами у телу. (Јеврејима 13:2-3)

Зашто толико много људи пролази кроз многа искушења – искљученост, насиља, глади, болести, природних катастрофа – а ипак њихови гласови се не чују довољно?

Потребна им је подршка – склониште, храна, образовање, рад и медицинска помоћ – али оно што је исто толико важно за њих је пријатељство. Примање помоћи може бити понижавајуће. Пријатељске везе додирују срца оних који имају потребу, као и оних који показују солидарност.

Слушати јецаје повређених, гледати у његове очи, слушати или додиривати оне који пате, старије особе, болесне, затворенике, бескућнике, мигранте... Овај лични сусрет дозвољава да откријемо достојанство других и помаже нам да добијемо нешто од њих, јер чак и најсиромашнији имају нешто да понуде.

Зар најугроженији људи не представљају незамењив допринос изградњи братског друштва? Они откривају нашу сопствену рањивост, и на тај начин нам помажу да постанемо хуманији.

Не заборавимо никада да је Исус Христос са тиме што је постао човек уједињен са сваким човеком. Он је присутан у свима, нарочито у онима који су најнапуштенији (види Матеј 25:40). Кад идемо према онима који су рањени животом, приближавамо се Исусу, сиромашном међу сиромашнима; они нас воде ка већој присности са њим. „Не бој се да учествујеш у искушењима других, не бој се патње, јер је често на дну бездана савршенство радости у заједници са Исусом Христом“ (Правило Тезеа).
Кроз личне контакте проналазимо начине да помогнемо сиромашнима, не очекујући ништа заузврат, али спремни да од њих примимо оно што желе да поделе са нама. Нека се отворе наша срца и нека се прошире.
Наша планета такође је рањива. Све је дубље погођена лошим искоришћавањем од стране човека. Чујмо јецај земље. Бринимо о њој. Тежимо, нарочито променом нашег начина живота, да се боримо против његовог прогресивног уништења.

Трећи предлог: Делимо искушења и радости

Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу. (Римљанима 12:15)

Блажени који плачу, јер ће се утешити. (Матеј 5:4)

Не будите жалосни, јер је радост Господња ваша сила. (Немија 8:10)

Након његовог васкрсења, Исус је и даље носио трагове клинова његовог распећа (види Јован 20:24-29). Васкрсење обухвата патњу крста. За нас који идемо његовим стопама, радости и искушења постоје истовремено; оне се спајају и постају самилост.

Унутрашња радост не слаби солидарност са другима; она је јача. Чак нам и помаже да превазиђемо границе како би се придружили онима који пролазе кроз потешкоће. Она у нама подстиче истрајност да останемо верни посвећивању нашег живота.
У привилегованим круговима, у којима су људи добро храњени, добро образовани и добро збринути, радост је понекад одсутна, као да су ти људи истрошени и обесхрабрени баналним животом.

Понекад, парадоксално, сусрет са сиромашном особом преноси радост, можда чак само искру радости, али ипак аутентичне радости.

Распламсајмо жељу за радошћу, тако дубоко укорењену у нама. Људи су створени да се радују, не да мраче. И радост није да се чува само за себе, већ да се дели, да зрачи вани. Пошто је примила поруку анђела, Марија је отишла да посети своју рођаку Јелисавету и пева са њом (Лука 1: 39-56).
Као Исус, који је плакао на смрти свог пријатеља Лазара (Јован 11:35), усудијмо се да плачемо над људским страдањима. У нашим срцима можемо носити оне који су погођени. Стављајући их у Божије руке, не препуштамо их фаталности слепе и немилосрдне судбине; већ их поверавамо самолисти Бога, који воли свакога човека.
Бити са онима који пате и плакати са њима, може нам пружити храброст да, уз став здраве побуне, осудимо неправду, да одбацимо оно што прети или уништава живот, да покушамо да преусмеримо слепе путеве.

Четврти предлог: Хришћани, радујмо се даровима других

Бог нам показа тајну воље своје, по угодности својој коју напред показа у њему, за уредбу извршетка времена, да се све састави у Христу што је на небесима и на земљи. (Ефесцима 1:9-10)

Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно. (Псалам 133:1)

Бог је послао Христа на свет да уједини читав свемир, сво створење, да понови све ствари у њему. Бог га је послао да споји човечанство у једну породицу: мушкарце и жене, децу и старије, људе свих порекла, језика и култура, па чак и супротстављене народе.

Многи људи желе да се Хришћани уједине, како више не би замрачили својим поделама поруку универзалног братства коју поручује Христос. Зар наше јединство као браћа и сестре не би било нека врста знака, предвиђање, јединства и мира међу људима?

Као Хришћани различитих цркава, имајмо смелост да се заједно окренемо ка Христу и, без чекања да наше теологије буду потпуно уклопљене, „ставимо се под исти кров“. Чујмо позив коптског православног монаха који је написао: „Срж вере је Христос, кога ни једна формулација не може ограничити. Зато је неопходно започети наш дијалог примајући Христа, који је један... Морамо почети тако што ћемо заједно живети суштину јединствене вере, без чекања да постигнемо сагласност о изражавању његовог садржаја. Суштина вере, која је сам Христос, заснована је на љубави, на дару себе.“ (Отац Мата ел-Макин, 1919. -2006.)
Како бисмо одмах ушли у овај процес, најпре захваљујмо се Богу за дарове других. Током своје посете Лунду (Шведска) поводом 500. годишњице Реформације, папа Фрања се молио: „Свети Душе, учини да са радошћу препознамо дарове који су у Цркву дошли кроз Реформацију“. Надахнути овим примером, будимо пажљивији да препознамо у другима вредности које је Бог ставио у њих и које нам можда недостају. Покушајмо да примимо њихову разлику као наше обогаћивање, чак и ако укључује аспекте који нас на први поглед одвраћају. Нађимо свежину радости у даровима других.

Заједно отворити путеве наде

Richard — 2016-12-31T08:00:00Z

Почетком септембра 2016. године, једна станица ходочашћа поверења је окупила 7500 младих Африканаца у Котону, у Бенину.¹ Тема овог сусрета надахнуће нас током 2017. године: заједно – не сами, већ уз подршку једних другима – можемо отворити путеве наде – у себи, око нас и за људски род.

Једно од питања у Котону је било: „Да би гајили наду, како можемо оставити иза себе пасивни став у коме смо задовољни да чекамо на спољну промену? Које врсте ангажовања су свима на дохват руке?”

Хитно је за оне са других континената да слушају многе Африканце који теже већој правди у политичким и економским односима: то им је један од услова да реално предвиде изградњу будућности у својим земљама.

Како би припремили своју будућност, све више младих у Африци жели да искористи велики креативни потенцијал који их испуњава. Они ће онда моћи да пробуде храброст у младима у другим деловима света који се суочавају са сличним ситуацијама.

Да бисмо наставили, у Тезеу и на другим местима, размишљање започето у Котону, ево четири предлога који ће нас подстакнути да отворимо путеве наде.

Покушаћемо наћи начине да откријемо како да остваримо ове предлоге кроз једноставност, једну од три стварности – уз радост и милост – које је брат Роже желео да постави у срце живота заједнице Тезе.

(1) Након Јоханесбурга (1995), Најробија (2008) и Кигалија (2012), организована је ова четврта афричка станица ходочашћа поверења на земљи у Котону, у Бенину, од 31. августа до 4. септембра, на позив католичке и методистичке цркве земље. Поред оних из самог Бенина, 7500 учесника је углавном дошло из Тогоа (800), Нигерије (550), Гане (100), Буркине Фасо (160) и Обале Слоноваче (50). Двадесет афричких земаља је било заступљено, а било је и шездесет Европљана из петнаест земаља. Француски, енглески и фон језик су коришћени на радионицама и форумима, а литургија је садржала песме на јоруба и мина језицима.

Први предлог: Стојмо чврсто у нади, јер она је стваралаштво

Кад није било никакве наде Аврам с надом поверова да ће бити отац многим народима. (Римљанима 4,18)

Ову наду имамо као котву душе, чврсту и поуздану. (Јеврејима 6,19)

Ко не прими Царство Божије као дете неће ући у њега. (Лука 18,17)

У нестабилности данашњег света, узнемирени смо насиљем, патњом и неправдом. Сво Створење уздише, као да га обузима бол порођаја. Свети Дух такође уздише, али тај исти Дух је подршка наше наде (види Римљанима 8,22 и 26). Дакле, шта чинити?

Вера је једноставно поверење у Бога. Она не нуди готове одговоре, али нам помаже да се не укочимо због страха или обесхрабрења. Она нас подстиче и покреће. Кроз њу схватамо да Јеванђеље отвара хоризонт наде изван свих наших надања.

Ова нада није лак оптимизам који затвара очи пред стварношћу, већ котву бачену у Бога. Она је стваралаштво. Њени знаци су већ уписани на најнеочекиванијим местима Земље.

Усудимо се да верујемо у присуство Светог Духа у нашим срцима и у свету. Ослонимо се на њега, чак и ако је невидљив.

Нека наша вера остане једноставна, као поверење деце! То не значи разводњавање садржаја вере, већ чврсто се држати њене сржи: Божје љубави према човечанству и за све Створење. Библија казује њену причу од свежине својих почетака преко свих препрека, па чак и људског неверства. Бог се никада не умори од љубави: нека ова вест одржи наду живом у нама!

Како би допустили себи и нама блискима да нас ова порука обузме, окупљајмо се чешће на молитви. Нека њена једноставна лепота одражи нешто од тајне Бога и доведе до личног сусрета са Њим.

Други предлог: Поједноставимо свој живот како бисмо делили што имамо

Исус рече: „Јер сам ја кротак и смирен срцем.” (Матеј 11,29)

На дар сте добили, на дар и дајте. (Матеј 10,9)

Рече Исус богатом младићу: „Иди продај све што имаш и подај сиромасима… па хајде за мном.” (Матеј 19,21)

Стицање, трка за новцем и успехом, доводи до неправде и фрустрације. Дух дељења, који нас Јеванђеље позива да развијемо, један је од путева наде који је потребно да отворимо данас.

Изабрати једноставан живот је извор слободе и радости. Тада живот постаје лаганији.

Једноставност подразумева отворено срце. Иније наивна, већ одбија неповерење. Она је супротна дволичности. Она омогућава дијалог без страха са свима које сретнемо. Исусов живот је пример за то.

Што се тиче материјалних ствари, настојимо стално да имамо једноставнији живот. То ће у нама подстаћи дела дељења усред људских патњи, понижавајућег сиромаштва, невоља миграната, или сукобима широм света. Подржимо једни друге у остваривању смелих знака наде у нашим насељима, у местима где радимо или учимо, путем друштвених или еколошких ангажовања.

Настојимо да живимо у већој хармонији са Створењем кроз једноставан и трезвен начин живота, доприносећи на тај начин борби против еколошких катастрофа и глобалног загревања. Ова борба није само задатак влада народа; свако може, на пример, трошити више локалних производа, чешће користити јавни превоз...

Може ли ово питање остати живо у нашим срцима: да ли сам спреман да следим Христа, оног који је кротак и смирен срцем, одлучивши да му припадам заувек у једноставности једног „Да”, у духу великодушности?

Трећи предлог: Будимо заједно како би се открила динамика Јеванђеља

И сваки дан бeјаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хлеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца. (Дела апостолска 2,46)

Различни су дарови, али је Дух исти. И различне су службе, али је Господ исти.

(1 Коринћанима 12,4-5)

Гостољубље не заборављајте, јер из гостољубља неки и не знајући примише анђеле. (Јеврејима 13,2)

Библија нам говори о два мушкарца, Петру и Корнелију, супротним у сваком погледу, али који су се срели и на тај начин открили истину раније непознату једном и другом. Требало је да буду заједно како би разумели да Свети Дух руши зидове и уједињује оне који су мислили да су странци. Динамика Јеванђеља се открива само када смо заједно. (Прочитати поглавље 10 и 11 у Делима апостолским.)

Када су хришћани подељени, билу међу деноминацијама или у оквиру исте цркве, порука Јеванђеља је замрачена. Да ли ћемо бити у стању да корачамо заједно без да допустимо да нас разлике раздвоје? Ако би ми, као хришћани, знали да покажемо да је јединство могуће у различитости, помогли бисмо човечанству да буде уједињенија породица.

Христос сједињује у једној заједници мушкарце и жене, децу и старе, свих хоризоната, језика и култура, па чак народе које је историја чинила непријатељима. Нађимо једноставне начине да то покажемо тамо где живимо.

Да би преживела, свака заједница је позвана да изађе из себе. Развијмо став гостопримства, у обличју Божијем, према хришћанима веома различим од нас? Таква отвореност срца захтева труд „превода”, јер различита веровања и убеђења могу бити као језици страни једни другима.

Чак и ако међу одвојеним хришћанима сећање међусобне нетрпељивости током историје остаје живо, и сви конци не могу бити размршени, усудимо се да прихватимо једни друге, опраштајући, и не покушавајући да утврђујемо ко је или ко није био у праву. Нема помирења без пожртвовања.

Гостопримство је нераздвојно од признавања другости других. Када су нам њихова убеђења и даље несхватљива, барем можемо бити пажљиви према њиховој аутентичности. Нека откривање других буде и свечаност!

Четврти предлог: Развијајмо братство како бисмо припремили мир

Исус се не стиди да нас назива браћом и сестрама. (Јеврејима 2,11)

Исус рече: „У вас је један Учитељ, а ви сте сви браћа и сестре. И оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац, који је на небесима.” (Матеј 23,8-9)

Такође је рекао: „Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати.” (Матеј 12,50)

И доћи ће људи од истока и запада и од севера и југа и сешће за трпезу у Царству Божијем. (Лука 13,29)

Допринос миру и међународној правди је још један пут наде који можемо данас отворити.

Мир на земљи почиње у срцу сваке особе. Пре свега наше срце треба да се промени, а та промена подразумева једноставно обраћене – да дозволимо Божијем Духу да живи у нама, да примимо мир који ће се раширити у све већим круговима. „Стекни унутрашњи мир и хиљаде око тебе ће се спасити.” (Серафим Саровски, руски монах, 1759-1833.)

Пишимо, нашим животима, нове странице једноставног братства које превазилази преграде и зидове: физичке зидове изграђене у различитим деловима света, као и зидове незнања, предрасуда и идеологије. Отворимо се другим културама и менталитетима.

Не дозволимо да одбијање странаца уђе у наша срца, јер одбијање других је семе варварства. Уместо да видимо странце као претњу нашем животном стандарду или нашој култури, примимо их као припаднике људскога рода. Обиђимо избеглице, једноставно да их упознамо и да чујемо њихове приче. Тада – ко зна – други кораци солидарности уследиће.

Кренимо у сусрет онима који су различити од нас. Делимо са онима који мисле другачије, у дијалогу где заиста слушамо једни друге, и не супротстављајмо се другоме чак и пре него што га разумемо. Останимо присутни на местима поделе, изградимо мостове. Помолимо се за оне које не разумемо и који нас не разумеју.

Умножијмо знаке солидарности преко границе религија. Срести вернике других религија нас подстиче да продубимо знања о сопственој вери као и да се питамо шта Бог жели да нам каже и дарује кроз нашу веома другачију браћу и сестре.


Предлог 2017